Кључна реч ту није литијум, већ Александар Вучић. Они када говоре о литијуму у ствари говоре о Вучићу, ту су се скупили људи који немају ништа заједничко сем мржње према њему
Зоран Ћирјаковић (Фото: Балкан инфо/Снимак екрана)
Доносимо изводе из разговора са Зораном Ћирјаковићем на Јутјуб каналу Балкан инфо од 25. 8. 2024.
Ја се трудим да не говорим о литијуму, зато што, наравно, мислим да би разговор, по мени, требало да се води како вадити литијум, а не да ли – али се разговор тако не води. Такве велике инвестиције су развојни замајци били у многим државама. Некима су, најбољи пример је Индија, донели огромне катастрофе – не мислим да је таква овде могућа, али практично је немогуће говорити о литијуму сем негативно, јер одмах испадате плаћеник. Пошто мене нико не плаћа да било шта кажем, ја ћу се релативно суздржати.
Мислим да су такве велике инвестиције нека врста замајца какав је Србији и западним земљама, с којима, нажалост, волимо да се поредимо, био неопходан – од Јапана до Немачке, Британије… Да не помињемо Аустралију, која од тога живи и данас. Постоје битне разлике – мени је ту најзанимљивији Јапан, и коју је здравствену и друштвену цену популација платила овог што је Јапан данас. Ми имамо ту склоност да посматрамо све те богате земље, па биле у Европи или ван ње, као Јапан, као земље без прошлости – као да су оне тако, падобраном неким, спуштене у то богатство, и њихове данашње законе и мерила примењујемо на нас.
Такве инвестиције су развојни замајци какви ја мислим да су потребни Србији, али, наравно, огроман број људи мисли да нису. Потпуно је у реду да Србија поново постане шумадија – земља за вукове, медведе, Ћуту, Дабрицу… Нације не могу да нестану, али најосновније људско и друштвено и колективно право је да сами себи одсечемо ку*ац, било као појединци, било као друштва. Ако желите, а то је наша културална склоност, никакав ризик, је ли, нас ризик излуђује – ово носи неки ризик, нажалост тиме се нико не бави… Ми имамо неку прилику да развијамо ову земљу. Ако се у њој буде боље живело – а у шуми се не живи боље – ти што хоће да од Србије направе шумадију ( мислим буквално шумадију), оно што је вероватно и корен њеног имена…
Кључна реч ту није литијум, већ Александар Вучић. Они када говоре о литијуму у ствари говоре о Вучићу, масовно – не сви у тим протестима, то је врло занимљиво, и то је оно што Вучића треба, можда најозбиљније до сада, да забрине, да су се ту скупили људи који немају ништа заједничко сем мржње према њему, али проблем је што су и једни и други склони да ову другу страну виде као веће зло од Вучића, тако да је то једна јако компликована ситуација где је тешко било шта предвиђати. Постоје само два начина да Вучић оде са власти. Једно је велико крвопролиће – да ти који протестују изазову неку реакцију полиције у којој би било десетине или стотине мртвих – то им је једини рецепт да дођу на власт, а други је унутрашњи удар, је ли, да неко из номенклатуре, било у неком таквом контексту, било у контексту неких мирних протеста, реши да – што је јако мало вероватно, али и много већа суда су се дешавала, и то у новијој историји, од 2010–11. до данас…
Шта год да ураде ови зомбији који протестују, и сви ови који имају проблем да се суоче са реалношћу, ми не можемо да достигнемо тај ниво трагедије, националног самоубиства и ужаса (као у разговору претходно помињани Сирија, Либија, Јемен и Судан – нап. СтСт), али цела идеја ових људи је да не може горе… То је једна будаласта логика, која се налази у центру – ево, у Сирији и Либији је, потпуно исто у Судану и у Јемену, али овде је лако наћи примере – то је оно што је водило људе, а моји пријатељи су после радили и за УН и као новинари тамо – не да је било „вратите нам Гадафија“, него би његов син победио на изборима да Американци нису, практично, отказали изборе. Не кажем да би овде Вучића правили од блата сигурно, али многи би.
У ствари, најгора ствар која би могла да се деси овима који протестују – ја нисам довољно велики мазохиста да би им то желео – јесте да сруше Вучића. Не постоји већа несрећа која из угла ових зомбија који шетају, и левих и десних… У ствари, ви њима ако желите зло, морате да им желите све најбоље, јер једини начин да разумеју колики су волови је да сруше Вучића – не само да се престане с ископавањем Јадра, што је једна одлука чије ће негативне последице бити на дуге стазе. Наравно, нико не може да вам гарантује да неће стварно бити неке несреће. Имате Јунион карбајд, једна од највећих америчких фирми, то је вероватно највећа таква катастрофа, у Бопалу у Индији – то не може бити тог типа баш катастрофа, јер је тамо била фабрика, овде рудник, али катастрофална штета се не може ограничити – и ја, кажем, могу да разумем да ми решимо да Србија буде живо гробље где ћемо или чекати да умремо, или ћемо гледати како вукови и медведи пи*ају по гробовима наших… Ја немам ништа против, док Дабрица испред Скупштине брчка ноге у базенчићу, и Ђорђе Микетић заједно с њом. Немам ја ништа против ако је то избор Србије.
Али најгора ствар која може да им се деси у земљи у којој имамо практично изванредно стање – проглашено Кумановским споразумом, који је суспендовао Устав – јесте да у овом тренутку Александар Вучић оде са власти. Колико год неко га сматрао лошим, одвратним, језивим, он је највећи могући (не само деструктивни) националиста и прави Ђинђић, пошто ми имамо илузију о Ђинђићу направљену после његове смрти.
***
У земљи у којој постоји таква кровна ненормалност какав је Кумановски споразум, не постоји ауторитет да га тумачи сем команданта НАТО-а. Ако погледате где се налази сајт КФОР-а, и где се налази оригинални документ, то је команда НАТО пакта у Напуљу. Ми имамо једну такву ситуацију, која има бројне импликације, и ја немам ништа против да људи то покушавају да игноришу. Колико је значајан Кумановски споразум може Србија да научи на неколико начина. Најјефтинији се зове Александар Вучић. Постоје мало скупљи начини, много скупљи начини, перверзно скупи начини, самодеструктивни начини – али лекција се мора научити. Е сад, ако сруше Вучића – Вучић је скупље. Колико скупље – не знам. Ја овима који протестују и који урлају желим да буде што скупље, макар ја платио део те цене, или највећи део те цене. Јер ви када решите да игноришете реалност, када поверујете да не може горе, тад сте склони да направите највеће глупости.
***
Ако бисмо гледали највеће зло у Србији – јесте аутошовинизам, али он је део једног већег зла, зато што отпор аутошовинизму воде другачије самопорекнути људи, који воле идеју српства, али презиру реално постојеће Србе. Ова моја књига која је изашла се зове Против дома спремни – то је начин да опишем аутошовинисте. Али део трагедије зашто је аутошовинизам највеће зло неодвојив је од чињенице да поред дома спремних имамо за дом неспремне. Ту чињеницу, да се нашој десној елити Србија, реално постојећи Срби, живи, крезуби, народ, маса, како год га назвали – гади, и, чак, тај трећи сегмент, о коме сам недавно почео, који ме стварно више растужује, али је ипак индикативан: то би било самопорицање које се кристалише у књигама Жарка Видовића – ја сам га назвао заветно самопорицање – које је индикативно на меру у којој српске елите (леве, десне, средње, православне) нису у стању – наравно, има гомила изузетака, али доминантни ток – нису спремне да пристану на ово што постоји.
***
Овде нормалнија нормалност од Вучићеве није могућа. То је мера онога што је овде могуће, а да није још болније. Мени је жао свакога ко не разуме да је Вучић име најнормалније српске нормалности које дозвољава Кумановски споразум.
***
Пишем само на свом блогу. Настављам то да пишем, иде мало спорије. Један који верујем да ћу написати следећи је о идеологији Александра Вучића, мада најслабије ми се читају текстови и књиге о Вучићу. Та једина која се лоше продала је књига о Вучићу. Људи мисле да све знају, да је то све црно, ти који би можда могли да је купе, или, опет, да је бело. То је један амбивалентан, али, из целе ове моје приче и у овој емисији се види, један у основи позитиван поглед на његову улогу у, морам петстоти пут рећи, посткумановској Србији.
***
Целу емисију можете погледати овде:
Наслов, препис и опрема: Стање ствари