Свети Сава је показао свим православним народима пут Победе. Он је први подигао прву сеницу за свој Пук победне Војске Христове, и предуготовио Табор за сенице других православних народа
Свети Сава (Извор: mitropolija.com)
„Где је Дух Господњи, онде је Слобода“
2. Коринћанима 3:17
Свети Дух је Светом Сави рекао, гласом из Вечности устима његовога Светога оца: „Бићеш сапрестолник Апостола, и уготовићеш Господу савршен народ.“
А највећи син савршеног народа који је Свети Сава уготовио Богу, Владика Николај, у истом Светом Духу али тајанственије, рекао је нама: „Доћи ће време када ће сви православни народи назвати Светог Саву спасиоцем Православља.“
Дошло је време да саберемо речено, два и два, и да ми, несавршени синови савршеног народа Господњег, савршено разумемо ту тајанствену мисао и промисао Духа Истине.
Два и два су, аритметички, Четири: Тројица и Црква. Али само у аритметичком збиру остаје невидљив пут до коначног Решења људског проблема (које је Есхатон). А тај пут до Решења, решења тајне, то је наш задатак. Сагледајмо га, и пробајмо да га схватимо. Када га схватимо ми, схватиће га за нама и сви православни народи. Јер долази време о којем је проречено, и већ је настало.
Како, чиме је Сава Србин спасао Православље – једино истинско благо свих народа овога света?
+
Шта је било прво и главно дело Савино, након што је јуначким иночким подвигом савршено очистио душу своју од страсти, и прекалио је и опојасао Духом Светим?
Духом крштени Сава је, избегавши из канонске јурисдикције Охридске архиепископије, одвојио свој народ Божји, србску Цркву и од Рима и од Бизанта – бившег Константинопоља а будућег Стамбола, Града који је у оном часу постао град латинског царства, цара овога света. У Савино време проклијало је зло латинско семе у темељима Града, из њега је прорасло у паклу укорењено дрво које је два и по века касније срушило Град, а плодовима са тога проклетог дрвета данас се милом или силом крми и трује сва православна васељена.
Одвојивши србску Цркву од „канонске“ административне људске власти, изван историјски примопреданог отачког борбеног поретка над којим је команду пузећи преузела воља противна Богу, Сава ју је заправо и превентивно и суштински одвојио од Сатане (којег данас видимо како господари „канонском јерархијом“). И учинио је заувек слободном и заувек само Христовом.
Он је као први у историји архипастир Цркве испунио заповест Духа Светог: „Изиђимо ка Христу изван окола, Крст Његов носећи. Јер овде немамо постојаног града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јеврејима 13:13; окол: грчки паремволи, латински castrum – табор, касарна, војни камп, строј војске; србска реч окол етимолошки подразумева коло, које је такође икона и симболички синоним Цркве).
Као нови Мојсије, Сава је свој народ извео из новог Египта – Града који је некад био благодатан и хранио сву васељену, а затим постао окупирана смртоносна сатрапија богопротивних фараона – и повео га у пустињу и горе где је Дух Свети, да у њима дочекамо обећани Град који ће доћи. И да тако будемо „Господу савршен народ“. Остатак повеснице је садржај, крај и смисао србске историје: „Што се не шће у ланце свезати (ланце сваке тираније, а најпре Сатанине – лажи и неправде), то се збјежа у ове планине – да јуначки Аманет чувамо, Крст свечасни и свету Свободу.“
Као равноапостолни сапрестолник Апостола, Сава је на нивоу вишем од Апостола – не само телесном него и у духовном смислу – ту испунио и заповест Христову: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Матеј 10:23). Он је видео почетак гоњења, а у Духу прозрео и конац најужаснијег гоњења, које је данас наша свакидашњица: гоњења лажју у Име Оца и Сина и Духа Светога, и институционализованим, озакоњеним („канонским“) безакоњем. И унапред нам обезбедио слободу од њега. А тако, заправо, и целој Васељени.
А у чему је слобода?
Дух Свети, Који је Слобода (2. Коринћанима 3:17), је организацијско начело и принцип власти у Цркви. Зато Сабор – који је највиши људски, а тачније богочовечански, орган црквене власти – увек као прву реч изговара, и легитимише се њом: „Изволе се Духу Светом, и нама…“. То јест, Црквом – у идеалном поретку – управља Дух Утешитељ. У мање идеалном, од Духа отуђеном поретку, њом управљају људи, мимо воље Духа. Данас, у поретку који је и историјски и духовно најудаљенији од идеалног и који остаје још само на јефтиној речи у сагласју са Духом, можемо видети како кроз људску хијерархију цркве делује воља која је савршено противна вољи и дејству Духа Светог. Што значи да је хијерархија спроводник воље врага. А то значи да је све што стоји у тој хијерархији, од врха до дна, потчињено тој, туђој вољи, вољи непријатеља Божјег – мислећи да Богу службу приноси.
Јер дејство воље Сатанине у људској заједници – а у Цркви по преимућству – као његово ипостасно присуство које је слободном вољом примљено у сасудима духа, изгони Духа Светог.
Када је Павле рекао „Изиђимо ка Христу изван Окола“, није нам рекао „Изиђимо из Цркве“ (мада су окол и црква синоними). Он, а заправо Дух, нам је рекао:
„Ви сте Црква – два или три сабрани на месту истине, са Христом посред вас (Матеј 18:20).
Тамо где сте ви, истински богомољци који стоје у Духу и Истини (Јован 4:23) тамо је Црква.
И вама, истинским поклоницима Истине, врата адова неће одолети (Матеј 16:18)“.
И зато, Он – не Павле! – говори: „Изиђимо“. То јест, излазим Ја, Дух Истине, јер ме овде гоне и не желе, изађите и ви са Мном, ка Истини, децо истине!
И зато каже: „неће одолети“ (црквенословенски) – јер су врата Града, као и врата Ада, затворена изнутра. То јест, затворена врата вас неће зауставити, јер Црква не може бити поробљена и неће остати на месту где се истина гони и где царује безакоње. И зато каже: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити“ (Откривење 3:8).
И још, зато каже, по заповести да се напусти град терориста (по зрењу луцидног „народног етимологичара“ – оних који терају Риста, Истину): „Нећете завршити са градовима Израиљевим док дође Син Човечји“ (довршити, грчки телесите: савршити, скончати). Јер, бићете гоњени до краја времена, и у градовима Новог Израиља, црквама које су постале плен непријатеља и подвлашћене синовима лажи, и стално ћете морати бежати из њих. И нећете достићи савршенство међу зидинама људским рукама сазиданим – јер је савршенство на земљи у бежанији од безакоња, у изласку из окупираног града, у збегу са Истином ка месту Истине, Оном Коме сваки дан певамо: „Прибјежиште бил јеси нам в род и род“.
А то је, по преимућству, србски удео. Јер Срби су, наши непријатељи добро знају, најнепокорнији народ на свету. И најистинољубивији народ на свету (Владика Николај). И зато Serbien muss sterbien, да све у новом свету буде tres bien – у царству лажи нема места истини.
+
Сава је у Духу Светом видео да је Васељенска Патријаршија од империјалне цркве васељенског Царства, коју је први устројио Србин Константин а као патријарх возглавио Србин Митрофан, почела да бива империјалистичка, црква псеудохришћанске светске империје коју данас гледамо у пуном размаху. Почело је то када су њом уместо оних који су били свима слуге, omnium Servi (Марко 10:44), завладали народи другог духа, они који су хтели да буду свима господари – грко-фанарски фараони, амбициозна трговачка несој, ћифтарија која данас под високим NATO покровитељством кроји не само митре него и границе црквама целе восточне васељене.
Истовремено, био је то тренутак када су на историјском путу народи почели да се диференцирају онтолошки – у православне, јеретичке и безаконе (Владика Николај). Јер Сатана је после хиљаду година Хришћанства био одрешен (Откривење 20:3) и покренуо је свој пројекат divide et impera, solve-coagula, ordo ab chao.
И тада је – двигом Светог Саве, а заправо „изменом Деснице Вишњега“ (Псалам 76:11) – наступио тренутак преображаја, прегруписавања Цркве (то буквално значи реч паремволи, прегруписавање, пребацивање војске): од цркве земаљског Царства почела је да се преображава у одвојену од света Цркву Царства Небеског („Царство Небеско је Дух Свети“, Григорије Ниски). Од католичанства-саборности свих народа васељенске империје, дотад хомогене Војске сабране у личности православног Автократора који је био тљена икона Личности Панктократора, у тренутку у ком је започео распад и пад царства и царева постала је нужна трансформација Војске у саборност у Духу Истине, самој Личности Пантократора. То је подразумевало диференцијацију у пукове хришћанских народа, који су као колективне ипостаси карактерно и суштински различити у свом односу према Истини („сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради“, Матеј 25:32). И то је било по Вољи Божјој: „Јер треба и јереси /подвајања/ да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Коринћанима 11:9; постојани, грчко докими: веродостојни, испитани, искусни, истинити). То јест, да се пројаве они који имају ума да разумеју дејства зла, и мужества, силе и воље да од зла бране и одбране Веру. То су они у којима савршено делује Воља Божја – у којима се испуњава Благослов и Благовест доласка Бога међу људе: „На земљи мир, в человјецјех благовољеније“ (ев-докија).
Место васпостављања царско-саборне форме Хришћанства (сабране око свештене личности православног Цара), као и место трансформације у народно-саборну форму Хришћанства (сабране у свештеној колективној ипостаси православног Народа), било је исто – Никеја, место Победе (нике, победа). Не случајно, него да и слепи могу видети континуитет пута Победе – Никеја као место где је почео и завршио се ратни поход Цркве првог тисућљећа (1. и 7. Васељенски Сабор), и место одакле је настављен ратни пут Цркве последњих дана, у борби против одрешене Звери. И не случајно, главни актери оба победоначална дела Цркве бејаху Христови Срби – Константин и Сава.
У Цркви Царства православни Василевс, Константин као први, био је чувар вере, defensor fidei. Када су временом на царски трон почели да долазе дегенерати и несоји, и уместо бранитеља Вере постали њени кваритељи, дужност бранитеља прешла је на епископе (јер чак ни силни правоверни вассилевси, попут Душана Силног, у новом поретку света који је наступао силом Сатанином и допуштењем Божјим нису имали силу да самодрже чак ни мали кутак васељене која је почела да се распада). Архетип и првенац таквих постимперијалних епископа био је архиепископ Сава. Затим, када је временом сила Сатанина покоравала и епископе, дужност заштитника Вере прешла је на Народ (то догматски дефинише посланица источних православних Патријараха 1848). Архетип и првенац таквих народа био је Савин Народ (нпр. једини од православних народа на унијатском сабору у Фиренци није имао чак ни делегирано присуство). А данас, када је и Народ у распаду и гине покорен – јербо „нису Срби кано што су били“ – на сваком понаособ од нас православних остаје та царска и свештена дужност. И од нас, последњих и најгорих, зависи неизвесни одговор на страшно Христово питање: „Син Човечији када дође, хоће ли наћи Веру на земљи? (Лука 18:8).
И када се у цркви раскољеног царства у паду, у клици појавила богопротивна и цркворушилачка јерес (унијатство, као младица данашњег екуменизма-синкретизма), и у њој власт и аритметичку већину заузели безаконици, Сава је као први архипастир повео у збег ка Истини свој Пук, народ који је имао да по обећању Духа Светог у тој Истини и њеној одбрани постане савршен. Принцип по ком је то учињено сваки србски сељак зна: аутохтони кукуруз (или кромпир) сеје се и гаји одвојено-удаљено, да се не контаминира туђим семеном (5. Мојсијева 22:9); тако и аутохтона Вера, семе Царства Небеског.
Али принцип по ком је то учињено има и вишу димензију, ону коју је само Сава во времја оно у Духу видео, а коју многи ни данас не могу разумети (иако себе гордо називају Светосавцима). Заповест Божја гласи: „Избаците зло сами између себе“ (1. Коринћанима 5:13, и у Старом Завету, 5. Мојсијева 13:5, и даље 5 пута исто; ако је не испуњавамо, залуду молитва „избави нас од зла/злога“ – јер тек вољом и трудом да избацимо мало зло показујемо Богу да заиста мрзимо зло и квалификујемо се да нас Он избавља од великог зла). Познато је мистичко толкованије апостолског риболова на Галилејском језеру по Васкрсењу Христовом, када не ухватише ништа, а затим по заповести Христовој бацише мрежу с десне стране лађе и уловише 153 велике рибе (Јован 21.): 100+50+3 симболизује улов Цркве – у првом времену раног Хришћанства спасавало се стотину од стотине Хришћана; у средњим вековима 50 од 100; у последње дане Цркве спасава(ће) се три од 100 номиналних хришћана. Во времја Савино Хришћани који се спасавају постали су статистичка мањина у Цркви. И једини начин да се испуни заповест Господња о избацивању зла „између себе“ постао је премудри Савин маневар – сабрати добре у хомогени (једнородни) строј, и организовано се повући из обштества злих. А јеванђељска реч „не раздре се мрежа“ (21:11: ук есхисте, од схизо) сведочи Духом Светим: да у том делу никаквог раскола – схизме црквене – нема.
Тако је Сава Србин и другим народима пропутио пут – у свештенобегство од сваке црквене окупације и сваке окупаторске црквене власти која носи привид легалности, формалне „каноничности“, а на делу чини вољу Сатанину (црквене власти било јеретика, било унијата, било расколника, било јуда /„сергијанаца“, „порфиријеваца“/). То јест, уклон од законите власти безаконика, у Самоуправу Самодржца Истине, Духа Светог.
И заувек дао канонско право Војсци Христовој да не буде легион туђина (легија странаца, под командом странаца), него Народна Војска Духа Светога.
Савиним стопама су наставили наши благоверни преци који су јуначки одбегли од фанариотског клеро-олоша и сами ломили славске колаче на темељима спаљених цркава, и причешћивали се славским хлебом и вином (и није случајно Дух Свети од свих народа само Савиним Србима благословио Славу, јер су једини поимали и чували тајанствени логос Славе).
А затим су и други православни народи, после много векова када се „савршило Писмом предречено одступништво од Хришћанства народа који су Хришћанству пришли од незнабоштва“ (Игњатије Брјанчанинов), у „малим стадима“ славно пошли тим путем, герилским путем за Духом Истине, у Слободу.
Руси, по канонском указу број 362 Патријарха Тихона, у аутономију од црквене власти која се потчинила терористима и сатанистима – у свету Катакомбну Цркву, и у Руску Заграничну Цркву.
Грци, по саборној одлуци светогорског монаштва и Заједнице истинских православних Хришћана Грчке, одвојивши се од схизмојеретичке црквене власти која је променила Никејски календар, и доцније оформивши властиту аутономну јерархију.
Румуни и Бугари, по истој основи, у своје старокалендарске цркве (Румуна старокалендараца данас има 2 милиона, са 12 епископа и много монаштва…).
И сви они, скупа са манастиром Есфигменом и распршеним словесним овцама из других народа што су понаособ побегле од вукова који данас владају црквеним торовима, остатак су Православља у свету који гине и жив трули, противтежа лажноименом православљу које ходи у корак са светом, у сусрет Антихристу. А сви они ходе Савиним стопама. И сви они сведоче Савин еклесиолошки манифест, најважнији еклесиолошки догмат последњег времена: одвајање од безаконе црквене власти која се оделила од воље Духа Светога није раскол од Цркве; раскол од Цркве је одступање од Духа Истине, спровођење у њој проклете воље Сатанине, и потчињавање тој вољи.
И тај догмат – то је Светосавље.
Као што у хијерархији индивидуалних људских личности постоје они који имају харизму предводника-предстојатеља, тако и у сабору колективних ипостаси, народних помесних Цркава – први бејаху Срби (први у Цркви империјалној – Константин и Митрофан, први у Цркви народној, постимперијалној – Сава). Не смемо да се гордимо тим даром Божјим, али не смемо ни да га заборавимо. Него се пазимо да се на нама не испуни реч „многи ће први бити последњи“; и потрудимо се да макар као последњи међу народима данас, кад је најважније, опет и опет будемо у Истини и Правди први.
+
И у том Савином делу огледа се још један високи есхатолошки смисао. Ми смо у Новом Завету, Икономији оваплоћења Сина Божјег и Домостроју Духа Божјег (икодомији), видели савршено испуњење тајинственог смисла два од три највећа старозаветна празника – Пасхе и Педесетнице.
Али још увек нисмо видели, тачније нисмо схватили, где и како се у нашем Завету испуњава духовни смисао трећег највећег старозаветног празника, Сеница. Црква нас лаконски поучава да је тај празник икона нашег васкрсења из мртвих (али то је и Пасха, то је и наше Крштење Водом и Духом, наша лична Педесетница…). Где се у земном битију Цркве открива и савршава празник Сеница, којег је стари најрадоснији јудејски празник био само магловити праобраз и бледа сенка?
Заповест Божја о том празнику гласила је: „Седам дана живите у сеницама (скинијама, шаторима, колибицама од прућа)… да би знало потомство ваше да сам Ја учинио да живе у сеницама синови Израиљеви, кад сам их извео из земље мисирске. Седам дана празнуј Празник Господу Богу свом на месту које изабере Господ“. Време празника било је конац лета, после жетве и сабирања плодова („А жетва је свршетак века“, Матеј 13:39). А место је било изван зидина Јерусалима и свуд где је земља Господња („Али долази час, и већ је настао, када се нећете клањати Оцу у Јерусалиму, него у Духу и Истини“, Јован 4:21.23).
Ми, који живимо свршетак века, и више не сабирамо плодове осим отровних из супермаркета, знамо: то је Празник о којем Господ сабира Своје плодове – оне душе које се одазивају Његовом позиву и спремно излазе изван станишта (градова и домова), да се настане у сеницама, скупа са Њим, на месту чисте Истине. И тако, свака скинија постаје Дом Господњи, док сваки дом и град безаконика остаје пуст – приправан за огањ у Дан Господњи (2. Петрова 3:10).
И ми испуњење тога Празника гледамо у Домостроју у нашим данима: сваки наш дан у коме ми, изгнани из својих домова (храмова) и из свога отачког града (цркве окупиране безаконицима), живимо у трошним скинијама расејаним по земљи Господњој, и празни као обрана воћка која више не приноси плодове али смирено и достојанствено чека Васкрсење вечног Пролећа, дан је Празника – живећи блажени, изгнани скупа са истином Правде ради, у Истини и са Духом Истине, живимо новозаветно савршенство Празника Сеница.
И то наше блаженство је последње и највеће у хијерархији блаженстава која нам је Господ обећао, осмо у поретку, као победни симбол вечног Осмог Дана: „Блажени изгнани Правде ради, јер је њихово Царство Небеско (а Царство Небеско је Дух Свети, Григорије Ниски); блажени сте кад вас ољагају и изагнају и рекну сваку злу реч на вас, имена Мојега ради“ (Матеј 5:10-11). То је блаженство коначне победе Христове Цркве – победе Његове Војске над хришћанством лажним, над палим светом, и над кнезом који њиме влада. То је победа наша, победа Православља – „Победа која победи свет“ (1. Јованова 5:4).
Христос када дође неће Своје наћи у блиставим храмовима (са камерама за видео надзор), и на торжественим литургијама где се „во первих“ помињу имена јеретика и јуда, издајника Вере и Истине. Него у трошним сеницама, изван града, онамо где је „Истина која се повукла у избе рибарске, у колибе сељачке, у пештере испосничке, у ћелије богомољачке, у пустиње монашке“ (Владика Николај, потоња Реч србском народу, кроз тамнички прозор). У тим сеницама храма неће бити, јер ће свака од њих бити храм Истине – као прелазно обличје и праобраз Светог Града који ће сићи са Неба да у Скинију Божју прими своје, Града у којем храма неће бити, јер је Храм његов Бог Који ће бити све у свему (Откривење 21:22; 1. Коринћанима 15:28).
Празник Пасхе је Празник Победе Христове.
Празник Педесетнице је Празник Победе Духа Светога, зацарења Његовог у свету.
Празник Сеница је Празник наше Победе, у Христу и Духу – у Истини и Правди.
+
И то је Савино дело.
Он је показао свим православним народима пут Победе. Он је први подигао прву сеницу за свој Пук победне Војске Христове, и предуготовио Табор за сенице других православних народа. Он је учинио прегруписавање Војске из стратешке армијске формације, у тактичке герилске јединице, које једине могу да војују и добију рат против Антихриста. И то је Светосавље, светосавско Хришћанство, Православље србског стила и искуства – победоносна србска војна вештина у свештеној Војни између Неба и Пакла која се води на земљи.
Наравно, као и данас, и во времја оно било је много оних попут образованог, умног и благочестивог Савиног Архиепископа Димитрија Хоматијана, који је ћорав на десно духовно око, и необдарен јуначким ратничким духом, у томе био кадар видети само „антиканонско“ „расколничко дејство“, „безумље“ и „рушење добропостављених отачких међа“, „цепање ризе Христове“. Сви такви гледају а не виде и не могу да разумеју ни Савино дело ни реч Духа – „да зна потомство ваше: Ја сам учинио да живе у сеницама синови Новог Израиља“. Таквим, ако су Срби, не можемо помоћи, јер верују да виде сасвим добро, као и они за којима ходе; о њима нам је заповеђено: „Оставите их“ (јер ће у јаму пасти, Матеј 15:14; ако не /желе да/ чују Апостола који говори: „Јарост и гнев онима који се покоравају неправди“ /Римљанима 2:8/, зашто би чули нас?). Али можемо им не ускратити сажаљење: има ли ишта трагичније од Србина који се зове Хришћанин Светосавац а не разуме шта је Светосавље? Он је као дементни човек који умире од глади и жеђи у дому пуном хране и пића.
А ми не будимо дементни – знајмо и не заборављајмо свештено дело светог оца нашега, наставимо путем његовога доброга Бега, и следимо Великог Ратника (2. Мојсијева 15:3), Духа Истине до Победе. Који победи, у трошном шатору свом, наследиће Сеницу Божју и Свети Град (Откривење 21:7).
О Илиндану 2024.