Дошло се до ситуације да је у фокусу борбе против насиља трагедија у Рибникару, док се насиље које се спроводи над децом на Косову и Метохији у том смислу игнорише
Фото: Предраг Крџић
Шта је насиље?
Нешто о чему учимо само на основу личног искуства или нешто на чију се спознају може утицати социјалним инжењеринзима? Нешто саморазумљиво и јасно или поимање подложно промени путем мењања етичких садржаја и образаца народа и становништва?
Хоћемо ли да протестујемо против насиља? Па, наравно. А знамо ли шта је то насиље? Е, ту се већ појављују проблеми и недоследност. Селективни видокрузи и мањкавости сопствених карактера. И ту наступа „помоћ пријатеља“, јер и дефиниција насиља мора да има друштвено прихваћену (не и прихватљиву) форму.
Тренутна дешавања код нас показују све облике тзв. културе отказивања. Мишљење (дозвољено ти је да имаш „мишљење“, али не и расуђивање) о томе шта насиље јесте је постало окупиран и тачно дефинисан простор. У условима непостојања неконтролисаних медија, спровођење преотимања мишљења постаје све лакши задатак. Уз помоћ армије јавних личности, поготово глумаца, естрадних појава и неталентованих писаца и уметника, диктира се пожељан облик насиља и захтева пристајање на то.
Фото: Предраг Крџић
Тако је дошло до ситуације да је у фокусу борбе против насиља (иако без иоле промишљања и вредновања узрока, чак је дошло до превредновања модела) трагедија у Рибникару, док се насиље које се спроводи над децом на КиМ у том смислу игнорише. Објекат насиља може да буде жена, али не и жена коју Шиптар не пушта у њен стан у Приштини и која је изложена сваковрсном малтретирању. Насиље је опсцени језик (и визуелни неморал) једне телевизије и медија, док практично идентичан садржај на другој, није означен као насилан. Речи црквених великодостојника су насилне, али оно што излази из уста неталентованог писца или острашћеног глумца, то је гнев праведника.
Да се ништа не препушта случају види се и по инсистирању да се та прича уводи и у наше образовање, са све мање дозвољеног простора за расуђивање о насиљу и његовим појавним облицима. Готов и упакован производ је на располагању, другачији избор те доводи у „културно отказан“ положај.
Флуидне и замагљене „дефиниције“ насиља, каналисање револта (искључиво) у грађански израз, неутралисање гласа оних који још имају неизмењен морални код и културну матрицу, галама ноторних твитераша кад год се поведе реч о суштини насиља, а поготово о српском народу као жртви, неки су од обличја пројављивања културе отказивања код нас.
И онда се протестује. Или се контра протестује. Митингује или се контрамитингује. Као да је почело отворено првенство у томе ко ће да окупи више света. А пошто је извор исти и резултанта ће бити иста – даље дељење и лутање српског народа.
Фото: Предраг Крџић
Кад смо већ код протеста, овог или оног, где су те хиљаде када се протестовало против насиља над Уставом и противуставног насиља, над територијом, над законом о референдуму, над законом о породици, над законом о језику, над историјом, над радницима, над земљом, рекама и природним богатствима?
То насиље није довољно насилно или довољно политички коректно?