Историја нам казује да су одступања од правоверно корисних учења и чињења Светога Саве неизбежно водила раслабљивању, како СПЦ, тако и Србије као државе
Миодраг М. Петровић (Извор: Лична архива)
Географски положај Србије и црквена јурисдикција над њом одувек су повод за потресе мањих или већих размера, изазиване и са Истока и са Запада. Изражено у раном средњем веку црквенополитичко ривалство Старог и Новог Рима показало је да се Србија заиста налази на осетљивој размеђи Истока и Запада. Римски и константинопољски епископи подједнако настоје да над Србијом успоставе и задрже пресудан утицај. У том свом настојању разликују се углавном по начину и средствима помоћу којих теже да исти циљ остваре.
Константинопољски епископи уз издашну подршку византијских царева омогућавају да Срби и други словенски народи богослуже на црквенословенском језику, док римски епископи војују против тога; силом намећу латински језик, и жестоко прогањају наставнике и архипастире словенских народа, посебно оних ван византијског покровитељства.
Оснивач Српске државе, велики жупан Стефан Немања (1166-1196), рано сагледава црквене и политичке тежње, испољаване са Запада и Истока према Србији, за коју велике напоре чини ради заштите од тих тежњи. Против Византије устаје војском само, а против западњака римокатолика превасходно духовним оружјем, које се састоји у непоколебљивом исповедању догме правоверних на Истоку. Присили и прогањању римокатолика прибегао је пошто је од поданика био обавештен о томе да се и у његовој држави шири нека друга вера. Због тога је сазвао Црквени сабор, на којем је, попут византијских царева, лично председавао. Сабор је својим одлукама осудио јеретике, што је омогућило Немањи да их кажњава и силом прогони из своје државе. Били су то бабуни богомили, односно Латини римокатолици, који су са Запада, преко Србије, надирали према Истоку, где су наилазили на осуду и снажни отпор правоверних хришћана. Ови њих нису ни сматрали хришћанима, већ јеретицима. Као такве су сузбијали из својих средина, приморавајући их да се враћају тамо одакле су и дошли – на Запад.
Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство
О непознатој години и месту одржавања тог толико важног Црквеног сабора у Србији можда ће моћи бар приближно нешто да се каже ако се утврди време и место епископовања Јефтимија, предстојатеља епископа који учествују у његовом раду.
Од коликог значаја су биле одлуке Немањиног Црквеног сабора може се закључивати и по томе што је он у Сопоћанима осликан у равни васељенских сабора. Благодарећи управо њему, масовни налет римокатолика, мисионара је сузбијен. Тако се, у ствари, Србија одбранила да не падне под јурисдикцију римског папе.
Одлуке Немањиног Црквеног сабора су, свакако, надахнуле и определиле Растка, потоњег првог архимандрита игумана студеничког, и првог архиепископа Саву, да чврсто у вери следи стопама свог оца, а све у Србији да подреди науци о правоверју: законодавство, књижевност, и, уопште, просвету у свим областима живота. На тим основама је у Србији обликована здрава породица као битни предуслов за здраву државу, кадру да одоли искушењима што долазе не само споља, него често и изнутра.
Главне стубове државе Србије чинили су с једне стране, манастири, првенствено Студеница, Хиландар и Жича, а с друге стране, писани законски споменици Светога Саве, звани типици, тј. устави манастирски, од којих је у Отачаства у најважнији био Студенички типик, и разуђени црквенограђански кодекс Законоправило.
На таквим темељима је засновано Савино Отачаство, које он, гледано географски, са поносом види, попут свог оца, „на Западу“, а црквено, односно по догми – на Истоку.
Исти стубови, у међувремену ојачалог Отачаства, Сави су послужили за утемељење Српске православне цркве, оличене најпре у Студеничкој архимандритији, а потом у Жичкој архиепископији. Ова се јавља као изузетно важан чинилац у даљем развоју догађаја у Србији и око ње. Благодарећи довитљивости Светога Саве, потиснута је из Србије дотадашња црквена јурисдикција Охридске архиепископије. Непослушни њени епископи замењени су новим епископима – Србима. Тако је омогућено, између осталог и то, да се уместо грчког писма на живописима храмова појављује ћирилско писмо. Први пример у томе представља манастир Студеница, живописан под надзором Светога Саве.
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Студеница
Код цариградског патријарха који се, због упада Латина у Цариград 1204. године, повукао са царем у Никеју, Сава ужива благонаклоност и одобравање за чињења науштрб Охридске архиепископије, у чијем саставу је била сва Србија, изузев приобалних градова реке Дунава, над којима је црквену јурисдикцију имала Цариградска патријаршија.
У новонасталим црквенополитичким околностима Сава посебан труд посвећује титултури српских владара, свестан да од ње зависи и ранг државе у хијерархији владарских титула у околним земљама. Није се мирио са тиме да Србија остане под „великим жупаном“ покрај Бугарске која је већ 1204. године, благодарећи паду Цариграда, са благословом папе постала краљевина. Нимало случајно Сава ниједном свога оца Немању не представља као „великог жупана“, него га види у рангу „краља“ и више од тога.
Зато се обраћа папи римском као, по речима Доментијана, „папи велике римске државе“ и тражи да преко њега добије од врховних апостола Петра и Павла благослов, односно право да поглавари Српске цркве крунишу своје владаре на краљевство. То поткрепљује не само постојањем тек основане самосталне Српске цркве, него и позивањем на „прво краљевство отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио – у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство“ (Доментијан, Живот светога Симеуна и светога Саве, изд. Ђ. Даничић, у Биограду 1865, 245-246; прев. Л. Мирковић, Живот светога Саве и светога Симеона, Београд 1938, 136-137).
Савино обраћање римском папи дало је повода појединим историчарима, али и неисторичарима, да пишу и говоре о, тобоже, његовим добрим односима са Римокатоличком црквом, повезујући то чак и са оном, у последње време веома омиљеном причом о постојању „два плућна крила“. Када би то заиста било тако, Сава не би у Законоправило унео три списа о Латинима као јеретицима зато што су умногоме искварили црквене догмате и каноне, уводећи новотарије стране Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Он поштује историјски значај црквеноканонског начела из времена неподељене Цркве (3. канон Другог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 381. године) по којем римски епископ, као епископ Старог Рима, има, гледано временски, у односу на епископа Новог Рима, тј. Константинопоља, првенство части, у смислу – први је међу равнима (primus inter pares), што искључује свако првенство власти. Иако је знао за многа настојања да се тај раскол превазиђе, ипак у Рим није хтео да оде. А могао је то да учини у разним приликама, нарочито када је у Бриндизију чекао погодно време за путовање преко мора до Свете земље.
На Немањиним и Савиним утемељењима независности Србије као православне земље која је у сваком погледу на размеђи Истока и Запада, почива сва каснија црквенодржавна политика српских владара, у којој предњаче краљ Милутин (1282-1321), цар Душан (1345-1355) и кнез Лазар (седма и осма деценија 14. века, +1389). Овај последњи попут Немање, у отежаним околностима, мукотрпно сабира све што може да се сабере и уз помоћ патријарха Спиридона (1379-1389) не омогућава Цариградској цркви да угрожава права Српске православне цркве у границама сувереног Отачаства.
Став српских црквених поглавара, као и српских владара, према римокатолицима остао је непромењен, тј. у складу са ставом који је имао Свети Сава. Најизразитији пример за то је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) који, за разлику од свих других православних владара, одолева многим притисцима и храбро, у сагласности са црквеним великодостојницима, одбија да из Српске православне цркве неко учествује на унијатском сабору у Ферари и Фиренци (1438-1439). Римокатоличким прелатима је касније изјавио да ставове у вери својих предака не мења, а уколико би их променио, „његови поданици би помислили да је умом пореметио“ (М. Спремић, Први пад деспотовине, Историја српског народа, књ. 2, Београд 1982, 247).
Насловница првог дела Законоправила Светога Саве у преводу Миодрага М. Петровића, Манастир Жича, 2004.
Данас, међутим, заборављају се ставови и учења Светога Саве, у свему сагласна са учењима Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Поједини православни патријарси, архиепископи и епископи не хају што им црквени канони забрањују да се заједнички моле са јеретицима; све чешће их виђамо на скуповима и молитвама са римокатолицима, протестантима, припадницима јудаизма, ислама и др.
У томе су најдубље закорачили наспрам римокатолика. Ови издашно користе „Томос љубави“ (1965), рад „Мешовитих комисија за дијалог између римокатолика и православних“ (први скуп 1980. године на Патмосу, а десети 2007. године у Равени), називајући их „повјесним мостовима“. Вешто бележе успехе честим понављањем, последњих година, измишљене приче о томе да су, како је већ речено, Православна и Римокатоличка црква, тобоже, „два плућна крила“. Наметањем такве приче све се више, у разним видовима, преноси зараза са оболелог на здраво плућно крило, о чему у (овој) књизи подробније говорим.
Све је то у служби лакшег наметања „папског примата“. Намеће се ново учење, противно црквеним канонима, по којима римски епископ постаје „први“ у смислу да је цариградски „други“, услед чега остали поглавари помесних православних цркава у тој хијерархији треба да буду „трећи“, пошто њихов „први“ мора да има „првог“ изнад себе – папу. На тај начин разбија се досадашњи залог за очување црквеног устројства и учења онако како нам „предадоше“ Апостоли, Оци и Учитељи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Коме је потребно такво преобликовање Цркве? Онима који имају задатак да раде на глобализацији и унификацији како би се из једног главног центрума, преко мањих таквих, сав свет и духовно поробио ради потпуне контроле над њим. Један од тих мањих центрума био би римски епископ на основу „папског примата“.
Миодраг М. Петровић: Положај и права побожног народа у Цркви, посебно при избору епископа
Када неко људе пороби не само економски него и духовно, лакше их отуђује од народносне свести, односно од свести да припадају једном одређеном народу који има сопствену историју, предање, језик и писмо, веру и обичаје, земљу са сопственом економијом која не зависи искључиво од међународних финансијских средишта; државу која је кадра да своје границе обезбеђује домаћом а не туђом војском.
Када се све то ускрати једном народу, лакше се уништавају сви материјални трагови његове историјске прошлости: изворна писана сведочанства, археолошки локалитети, споменици, гробља. Другачије и не могу да се оставре глобалистичке идеје о „Новом добу“, односно о „Новом распореду ствари“, што води у светски унитаризам са доминацијом најјаче државе.
Свет је, међутим, саткан од различитости, што значи да не треба да га насилно преобликује нека свесветска држава. Чар и лепота овога света састоји се у постизању хармоније у различитостима и способностима сваког народа наспрам неког другог народа.
Није ли Свети Сава био напојен сазнањима о томе да је свет саткан од различитости кад је успевао да Србији на размеђи Истока и Запада обезбеђује мир и процват у свим областима живота. Сва стечена са Истока и са Запада права, његовом заслугом, јасно говоре о томе. Са Истока је, од цариградског патријарха и византијског цара издејствовао право да оснује самосталну Српску православну цркву са искључивим правом на хиротонију домаћих архијереја, као и на црквену самоуправу у Србији. Са Запада је, како је већ речено, од римског папе стекао право на крунисање српских владара. Све то сведочи о везама и сарадњи Србије са Цариградом и Римом, односно о Савиним заслугама да Срби уживају сопствену државност и црквеност, не зависећи од једног или више овоземаљских центара моћи.
Сву своју црквеноправну идеологију Сава је засновао на православној теологији. Помоћу ње је просвећивао Србе у сазнању да по вери остају православни и „своји“, тј. не утапају се у Византинце; да остају у суседству са римокатолицима, али да не примају њихова црквеноканонска и догматска застрањивања, што значи, опет остају „своји“, али се не изолују ни од Запада ни од Истока.
Историја нам казује да су одступања од правоверно корисних учења и чињења Светога Саве неизбежно водила раслабљивању, како Српске православне цркве, тако и Србије као државе. Данашње стање у тим двема установама најречитије говори о томе колико смо се удаљили од предатих нам учења која су нас чувала да се не отуђимо. А забележена су многа отуђења у областима: православног вероисповедања, црквеноканонског и богослужбеног поретка, народносне свести, целовитости државних граница.
У Београду, мај 2013.
Текст је писан као предговор књизи Србија на размеђи Истока и Запада, Београд 2013. (в. Миодраг М. Петровић, Одабрани радови у шест књига, књига четврта, Београд 2013). Наслов је приређивачев