На „Солунском процесу“ другооптужени Вуловић означен као један од вођа револуционарне организације „Црна рука“, која је наводно припремала и извела атентат на регента Александра Карађорђевића
Љубомир Вуловић (Извор: Википедија)
Мајор Љубомир Вуловић, како га Дејвид Мекензи назива у својој књизи „Солунски процес”, био је „ударна песница Црне руке”. Вуловић је рођен 1876. године у селу Вукосавци, у околини Крагујевца. Похађао је артиљеријску подофицирску школу, да би 1903. годину и Мајски преврат дочекао као артиљеријски потпоручник и присталица Народне радикалне странке. Као Аписов истомишљеник и човек који није волео династију Обреновић и њену политику, без оклевања прилази завереницима и учествује у Мајком преврату, у ноћи 29. маја 1903. године. Вуловић је служио у Дунавској дивизији где је имао задатак да спречи команданта дунавске дивизије, пуковника Димитрија Николића, присталицу династије Обреновић, да изведе јединицу из гарнизона и угуши пуч.
Након Мајског преврата, унапређен у чин капетана, Вуловић се заједно са пријатељима, као што су били војвода Вук и Воја Танкосић, у потпуности посветио борби за српску националну ствар. Учествовао је у четничким акцијама, Балканским ратовима и Првом светском рату од 1914. до 1916. године. Као пријатељ Драгутина Димитријевића Аписа, у вези са „Солунском афером“, Вуловић је прво ухапшен крајем 1916. године и интерниран у Бизерту, а затим 21. јануара 1917. године бива поново ухапшен и спроведен из Бизерте у Солун. На „Солунском процесу“, другооптужени Вуловић означен је као један од вођа револуционарне организације „Црна рука“, која је наводно припремала и извела атентат на регента Александра Карађорђевића. Осуђен је на смрт заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и потпоручником Радетом Малобабићем. Њих тројица стрељани су на Солунском пољу 13/26. јуна 1917. године.
Макензи о њему пише да је био контроверзна личност, песнички надарена. „У приватном животу био је срдачан, весео и духовит. Био је страствен читалац кога је посебно привлачила поезија. Својој вереници и каснијој жени писао је нежне лирске песме, а кроз поезију је исказивао и своја патриотска осећања.”
На последњој страници дневника коњичког потпуковника, и члана „Црне руке”, Велимира С. Вемића, налазимо пример мајорове поезије, песму насловљену „Једном краљу”.
Видео из архива Југословенске кинотеке: Одвођење аутомобилом оптужених Драгутина Димитријевића Аписа, Љубомира Вуловића и пуковника Владимира Туцовића од војног затвора до зграде суда, која се налазила у касарни Треће армије у Солуну
У овом дневнику, који је у архиву САНУ заведен под бројем 14434/6, у кратком уводу, на последњој страни, се каже следеће: „Напомена М. Ж. : По завршеном препису ова два дневника, Рудолф Михл преписао је песму, коју је мајор Љуба Вуловић написао у затвору и која је, према прибелешци преписивача Рудолфа Михла, унета у записник седнице суда од 25. априла 1917. године, одакле је Михл пресму и преписао.”
Једном краљу
Шта то чиниш Краљу од једног човека
Ногом што је стао на ивицу гроба
Па броји тупе кораке из далека
Смрти што му жури у незвано доба.Зар се плашиш сенки, мало живих људи
И то твојих људи што ти даше Круну.
Да ли срца немаш да ти грије груди
Или пијеш чашу само мржњом пуну?Ја нећу милости, не треба ми она
За дела, ја тражим само правду голу
Правду, Господару, па реци нек звона
Крај објаве моме чемеру и болу.Али тада, чуј ме, и упамти Круно,
Не влада се земљом где љубави није
И где је Господар мржњом се огрно
Па из ње зла чини и неправду сије.Јер где зла учиниш ту освета иде
А неправда, то је буктиња крвава
Коју осветници из далека виде
Што њих двоје сруше, тешко се спасава.19. јануар 1917 . год. Солун. Љубодраг
Љубомир Вуловић се на крају песме „Једном краљу” потписао са „Љубодраг”, што је спој његовог имена Љубомир и Аписовог имена Драгутин.
Наслов и опрема: Стање ствари