Сви побројани алати користе се при анализи које, народски речено, свако домаћинско предузеће узима у обзир приликом проматрања сваког свог пословног корака. Зашто би се понашала другачије?
Извор: pexels.com
Услед различитих критика везаних за оспоравање планираних прихода од изложбе Expo 2027, конструктиван предлог би био да се Држава[1] – ма која Влада која у том тренутку буде на њеном челу – обавеже и након њеног завршетка обелодани целокупан биланс везан за остварене приходе и расходе.
Недавно је помпезно најављен план (за) „скок у будућност“ након добијања домаћинства за специјализовану изложбу Expo 2027. године која ће тематски обухватити спорт и музику, заједно са најавом још помпезнијих инвестиција (не)повезаних са наведеном изложбом. Уследиле су затим добронамерне, додао бих здраворазумске, критике везане за анализу трошкова и користи сваке инвестиције понаособ како би се оправдала њена сврсисходност. Иако по својој вредности свакако од највећег значаја, с обзиром на предвиђени обим од неколико милијарди евра (овде), далеко од тога да је ово први случај нечега на шта нисмо навикли – а требало би.
О проблему (не о изазову, јер деградира значај тематике) непостојања анализе ретроспективног, тренутног, тако и будућег стања ваља приступити са неколико страна. Ради сликовитости сваки аспект ће садржати пример.
Извор: Политика, 21. 1. 2024.
Прво ће пажња бити посвећена опортунитетним трошковима који представљају губитак користи услед одабира једне од две или више могућности. То је у случају буџета сваке државе (па и Србије), који је ограничен, реалан сценарио. Тако би се уместо у изградњу националног стадиона са пратећом инфраструктуром од реда величине неколико стотина милиона евра могло размислити нпр. о изградњи насипа, обалоутврда или њиховој поправци како би се умањио ризик поплава и штета које последично настају – угрожавање јавног здравља, уништење стамбених и објеката јавне намене, губитак усева, загађење… Сви побројани трошкови услед цикличног кретања у привреди – било путем увећане премије осигурања у наредним циклусима након исплате штете, увећаних пореза након што Држава исплати помоћ или директних трошкова санације штете који нису покривени са две претходне ставке – завршавају као трошак за грађане.
Из другог угла сагледаћемо индиректне трошкове, односно трошкове који нису директно везани за инвестицију али произилазе из ње, односно због ње. Па ћемо тако навести пример (овде) набавке аутомобила за потребе МУП-а[2]. Званично објашњење за одабир марке Шкода било је да је „знатно повољнија“ понуда од другопласираног Фијата. Недостајући елементи за пуни суд о овом случају јесу колико је „знатно“ у процентима, тј. да ли је укалкулисан праг толеранције за домаће произвођаче. То је појам који је готово изумро у либерално-капиталистичкој економији, макар јавно, иако кроз различите критеријуме набавки опстаје у оним земљама којима је стало да се домаћа привреда не изједначи са трговином (по правилу увозно-зависном). Друга непозната јесте одлазак Фиата[3] из Србије, о којем свако мало круже гласине, губитка прихода од пореза и доприноса, трошкова социјалне помоћи радницима који ће том приликом изгубити посао, вероватног сценарија за многобројне домаће кооперанате… У питању је начело а не буквална узајамност могућих последица и предметне набавке.
(Извор)
Следећи угао односи се на стављање у однос прихода и трошкова. У сврху илустровања размотрићемо иницијативу Министарства здравља за забрану пушења у затвореном простору. Као главни контрааргумент јавља се губитак прихода угоститељских објеката, и последично пореза које Држава убира, услед претпостављене мање посећености објеката у зимским месецима. Иако се као спорно намеће практично питање где ће конзументи дувана отићи да попију пиће и/или обедују ван својих домова, главно питање је какве трошкове проузрокује тренутно стање. Чињенице говоре да је рак плућа (овде), који је научно доказано повезан директно са конзумацијом дувана, први односно други главни узрочник смртности према мушком односно женском полу, респективно. Задатак Државе у овом случају је обелодањивање свих трошкова повезаних са лечењем пацијената са предметном дијагнозом и падом продуктивности услед мањка радне снаге, и стављање у однос са „губитком“ прихода. На тај начин би се из руку јавности која не подржава предметну иницијативу избили и такви крњи аргументи.
Последњи, не и најмање битан, угао посматрања јесте онај који се бави анализом остварења пројекција различитих буџета, планова, стратегија. Вратимо се у ту сврху на почетак текста и најављени план инвестиција (не)повезан са специјализованом изложбом Expo 2027. Услед различитих критика везаних за оспоравање планираних прихода од изложбе, конструктиван предлог би био да се Држава – ма која Влада која у том тренутку буде на њеном челу, обавеже и након њеног завршетка обелодани целокупан биланс везан за остварене приходе и расходе. Такав приступ отворио би ново поглавље у управљању јавним финансијама које би засигурно донело бољитак свима – Влади кроз подршку на изборима, наравно у случају успешног газдовања, а грађанима сигурност да се од њих убрани новац правилно расподељује и доприноси бољитку нације.
Приметићете да се сви побројани алати могу користити одвојено или заједно, и у праву сте – користе се при анализи које, народски речено, свако домаћинско предузеће узима у обзир приликом проматрања сваког свог пословног корака. Зашто би се Држава понашала другачије?
[1] Под појмом Држава у тексту подразумеваћемо укупне трошкове које сви нивои власти могу имати од републичког, покрајинског до локалног.
[2] Овом приликом нећемо се бавити другим аспектима предметне јавне набавке осим ценовним, с тим да елемент тајности ограничава закључак.
[3] Сасвим друго је питање, такође за анализу, да ли је продаја страном ланцу и гашење сопствене марке било најбоље решење.