Имамо одбрану Динка од Динка и обрнуто. Динко успева успешније да одбрани Динка од Динка чак и од управа Филозофских факултета у Новом Саду и Београду
Динко Грухоњић и његова сестра Златица (Извор: Твитер)
У оно, не баш тако давно време, када је марксизам имао третман науке и то фундаменталне, говорило се како је црква опијум за народ и да би требало престати са њиховим градњама, било у готском, било у византијском стилу и, уместо цркава, у сваком селу изградити дом културе који, уз одговарајућу организациону шему са добро одабраним кадровима, такозваним друговима, нуде једну другу врсту опијума, много здравијег и делотворнијег. Наравно, на одређени рок.
Такође се говорило да је капитализам експлоатација човека по човеку, а социјализам обрнуто.
У данашње време, скоро по истој матрици, имамо одбрану Динка од Динка и обрнуто. Динко успева успешније да одбрани Динка од Динка чак и од управа Филозофских факултета у Новом Саду и њему, по некима у Новом Саду, презреном, фашистичком, неочетничком Београду. У главној улози је део београдске и новосадске професорске номенклатуре, бораца за јавну реч и слободу говора, за Србију „дубоко дегенерисаног друштва“, са „малим примитивним народом“, где су људи „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, са „све краћим ногама и погледима који су све тупљи“, и са децом „која једва чекају да доврше покољ који су им очеви започели“ (цитирано према „Протестном писму поводом неоусташких идеја у српској академској јавности“).
Je suis Dinko, comme Dinko Šakić… https://t.co/S9sj4FbIF0
— Haljinica boje lila (@mladaineukusna1) March 15, 2024
Неке наше мудре профе, понекад продавци диплома, а неретко и доктората, са платуринама склепаним од пара скинутог са грбаче горе описаног српског народа, здушно, борећи се храбро против својих студената називајући их мушким хордама непознатог порекла у виндјакнама са капуљачама испод којих, уместо главе, носе батине и, како је говорио Шојић, безболне палице, дакле, са индивидуама „чудних физиономија“, са „кратким ногама и тупавим погледима“, настављачима „покоља које су њихови очеви започели“ – уложиле су свој ауторитет, филозофско знање, професорски капацитет да одбране Динка и Динка од Динка.
А Динко, без устезања, професорски подучава Монтенегрине у гостовању на Цетињу да „Црква Србије, звана СПЦ, од свога оснивања с почетка двадесетих година 20. века“, дакле пре неких стотинак а не пре 800 година као што лажу и мажу, служи сврси за коју је и направљена: да буде продужена рука званичног Београда, то јест великосрпског национализма, на територијама које београдска махала сматра својим „вековним огњиштем“.
Тако, према Динку, и београдски професори ни, мање ни више, него баш филозофије, постадоше залудни помалари (само лутају по београдску малу вртећи се у кругу двојке, и туцајући време и народ у главу. Чувају нешто што се сачувати не може. Понашају се као куче домашњар, чувателник, како се каже на југу).
На том тужном југу, далеко од аустроугарске културе и презира према свему српском, још се каже:
„Човек се може препознати по ходу, по гласу, по смејању. Али да човеку, поготову ако је још и професор, мудри, озбиљни, одговоран, праведан, у душу уђеш, да га целог видиш, да га добро оцениш можеш само кроз очи. Кад ти прича а у очи те не гледа, ту ни човека ни душе његове нема. Не видиш ли очи – не видиш човека.“
Нажалост, има људи високе памети и широке културе који, и поред очију, остадоше слепци.
Због тога је сасвим оправдано, са чиме се слажу и поједини професори филозофије (вероватно паланке), да се од српских богомоља, нарочито после „литијашке контрареволуције“ у Црној Гори, направе пабови, коцкарнице кафићи и згодна места за за‘ебанције.
И тако, један дођош, који из недођије дође у Српску Атину, погази, испљува, исповраћа се на све добродошлице и пуно поверење поштених домаћина са намером да од Српске Војводине направи још једну антисрпску украјину, косово, монтинегринско оро и заарлауче да је за дом спреман!
Молим један громогласан аплауз за управе Филозофских факултета из Новог Сада и њима неприхватљивог великосрбијанског Београда!