Драган Петровић: О једном Београђанину –  цару Јовијану и његовом времену

Јовијан је рођен 331. године у Београду, тадашњем Сингидунуму. Отац му се звао Варонијанус, грађанин Сингидунума, док је име мајке остало непознато 

Јовијанова лествица 

† † †

 Почетак

„Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног блага!“[1] – поје се на бденију. Знате ли одакле то долази? Ево укратко приче из књиге Старац Клеопа деци, која садржи житија светих прилагођена дечијем узрасту.[2]

Беше једном један цар који одлучи да обиђе своје царство. Пролазећи своју земљу дође у један манастир у коме је баш почело богослужење. Цар уђе у храм и оста на богослужењу, које му се веома допало. Цару је све било лепо, осим речи из 33. Псалма, које монаси певаху током службе: „Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног блага!“ Цару се учинило да су ове речи у супротности са богатством којем су он и сви око њега тежили, да је сасвим супротно почастима које је као цар уживао од својих поданика. Зато он нареди да се по целом његовом царству прекине са читањем речи овог псалма, а уколико то неко прекрши, да буде проглашен за непријатеља царства.

Након неког времена, једног летњег дана одлучи цар да се освежи и окупа у неком језеру, где оде са свитом и слугама. Пливајући и сунчајући се подаље од своје пратње цар се задржао, а уместо њега анђео Господњи узе на себе лик царев, изађе из воде и оде пред дворјане који га обукоше у царско одело и са њим одоше двору, док цар оста крај језера.

Касније, предвече, цар се упути ка својој пратњи али тамо не беше никог. Мокар и гладан, збуњени цар је посматрао залазак сунца. А поврх тога, Господ посла неке крупне комарце да му досађују. Цар је покушавао да пронађе нешто чиме би се огрнуо и заштитио од хладноће. У том срете старца који хтеде да побегне од њега, мислећи да је нека утвара. Цар га позва и замоли да му да нешто чиме би се огрнуо. Старац му даде неку стару закрпљену кошуљу, коју цар обуче и пође према селу где је живео један његов велможа. Док је прилазио селу људи су му се ругали видећи га тако неугледног, мислећи да је неки лопов, а и пси су га нападали. Дошавши до капије свога велможе цар затражи од стражара да га пусте унутра. Међутим, стражари га са грдњом тераху, претећи му да ће добити и батине. Тада цар повика гласно да би га велможа чуо. Овај пак, препозна царев глас, али се збуни, знајући да је цара управо испратио до двора. Кад велможа изађе, он виде одрпаног човека, који гласом и стасом личи на цара али због бедне одеће и даље у то није био сигуран. Велможа тада остави цара код своје куће а сам похита у царев двор да провери шта се збило. Тамо замоли царицу да позове цара, а кад она дође до царевог кревета виде да је празан, само је царева хаљина била на кревету. Тада велможа похита своме дому па доведе цара у његов двор. Уморни цар заспа и тада му се у сну јави анђео Божији и рече: „Због чега си забранио да се у црквама чита реч Господња? Зар не знаш да те је Господ поставио за цара, али Он исто тако може за трен ока да те збаци с царства? Јеси ли видео како брзо осиромашујеш ако нема Божије помоћи?“

Умудрен од тих речи цар нареди да се по целом царству на сваком бденију гласно пева трипут: „Богати осиромашише и огладнеше, а они који траже Господа неће се лишити ниједног блага“. Тако остаде до данашњег дана. [3]

Име овог цара није наведено, али прича служи за поуку да све што имамо: иметак, памет, чинови, здравље, почасти… све је од Бога Који, као што нам их је дао, тако може и да нам их узме сваког трена ако Му не благодаримо за Његово старање о нама.

† † †

Крајем XIII или почетком XIV века на Западу је настао зборник прича на латинском језику о личностима из класичне антике, као и личностима из библијских, источњачких и средњовековних хришћанских легенди, под називом Gesta Romanorum (Дела Римљана).[4] Књига је била радо читана, имала образовни карактер и била повезана са хришћанским учењем. Глава 59. садржи причу истог али опширнијег садржаја, која говори о цару који због своје гордости доживљава опомену од Бога. Разлика између ова два текста је – име цара. Он се зове Јовијан (или Јовинијан).

У овом делу Јовинијан је слика гордог, светски мислећег човека, потпуно преданог сујети и гордости. Текст почиње речима: „Када је Јовинијан био император, поседовао је врло велику моћ. Док је лежао на своме одру размишљао је о обиму своје власти, а његово срце је било веома усхићено. Он се непобожно упитао: Има ли неког другог бога осим мене?“[5]

Као и у претходној причи, једнога дана тај исти цар са својом пратњом одлази на купање. Тада га анђео замењује и потом, као и у причи „Богати осиромашише и огладнеше“, почиње страдање цара, допуштено од Бога ради његовог уразумљења и покајања. Нико од дворјана не препознаје цара. Његов омиљени пас га напада, соко који му је стајао на руци бежи од њега, његова царица га не познаје и Јовијан доживљава разна понижења све док не одлучи да се покаје. Он одлази до свога доброг дворског свештеника, пред којим се исповеда и горко каје за своју велику сујету и гордост. Стари свештеник га потом огрће пристојном одећом, уместо крпа у којима се нашао. На крају анђео, који је заузео његово место, објављује свом племству и дворјанима да је Јовијан њихов цар који „се узвисио изнад оног што је исправно и учинио себе равним Богу. И заиста је био добро награђен за то: претрпео је многа понижења и неправде, а по Божијој вољи, нисте могли ни да га препознате. Он се покајао за свој тешки грех, и бич је сада уклоњен…“ Прича на крају даје тумачење и поуку:

„Вољени, император представља свакога кога обузме гордост и сујета овога живота. Први велможа код кога је цар у невољи отишао био је разум који увек презире помпу и таштину овог света. Следећи је била савест. Пас који се окренуо против свог господара била је пожуда тела, наше зле жеље, које ће се на крају увек окренути против оних који су их мазили. Соко је Божија милост; царица, човекова душа; а одећа у коју је добри свештеник обукао несрећног цара јесу оне царске врлине које красе истинитог суверена, то јест доброг и искреног хришћанина.“ [6]

„Тада се Јовијан врати на свој престо, и владао је три године са толико милости и правде, да његови поданици нису имали разлога да се жале због промене – преумљења њиховог цара. И догоди се, после три године, исти анђео му се јави у сну и упозори га на његову смрт. Тада је Јовијан својим писарима испричао свој живот како би запис остао као упозорење свим људима на светску гордост и као подстрек за јачање вере у Бога. Пошто је то учинио, смиривши се, цар усну у Господу.“ [7]

Цар Јовијан

Јовијан је рођен 331. године у Београду, тадашњем Сингидунуму. Отац му се звао Варонијанус, грађанин Сингидунума, док је име мајке остало непознато.[8] Војну службу je вршио као командант легије (Сomes Domesticorum), која je у ствари била дворска царска гарда, највероватније код цара Констанција Другог. У то време постојале су две царске гардијске легије настале још у време цара Диоклецијана. То су били Јовијани и Херкулијани. Њихово помињање забележено је и крајем IV века. Постоје мишљења да име Варонијанус има етрурске корене и води порекло од речи Варо, снажан, јак.[9]

О Јовијановом рођењу пише Секстус Аурелиус Виктор, козуларни намесник Доње Паноније (Pannonia Secunda), у свом делу Књига о царевима средином IV века.[10] У том делу он даје краће животописе од цара Августа до Констанција, а у неколико редова говори и о цару Јовијану.

Име Јовијан није случајно изабрано. Током једне ноћи Варонијанус у сну добијa упозорење да детету, које je ускоро требало да му се роди, да име Јовијан. До тада су му сва деца умирала млада. Намесник Виктор описује одраслог Јовијана као човека изузетне грађе. Зна се да је био висок, сиво плавих очију, пријатног духа и образован. Сличан опис налазимо и код других аутора, као што је Амниан Марцелин. Међутим, по питању његове образованости и расуђивања постоје разлике код паганских и хришћанских аутора. Ова разлика у мишљењу остаће како за време његовог живота тако и по смрти, све до сада. Али Бог своје угоднике понекад скрива од туђих очију.

Не постоје прецизни извори који говоре о његовом узрастању. Сматра се да је од малена васпитаван у хришћанској вери, о чему говоре сиријски и руски извори.[11] У његово време било је пожељно да онај ко је имао жељу да за време и после цара Константина буде у војној служби буде хришћанин. У појединим документима се говори да је био припадник Никејског исповедања вере, како га на Истоку именују, док је на Западу означен као православни хришћански ревнитељ (зилот), што је разумљиво, јер се Јовијан родио у време када Сингидунум постаје један од центара Аријеве јереси. Наиме, познато је да је после Никејског сабора Арије протеран у Илирик, где наставља да сеје своје зло семе, чији је зао род и први познати епископ града Сингидунума, Урсакије, који је вероватно био хиротонисан као православни епископ, да би потом постао изразити аријанац, против којих је Јовијан као цар водио тешку борбу.[12]

Познато је да је Јовијан био ожењен са Харито[13], ћерком Луцилијануса који је био војни заповедник и представљао особу која je могла да утиче на царске одлуке. Био је на служби код цара Констанција Другог када га је Јулијан, тада већ са титулом августа, 361. године, у време сукоба око трона са царем Констанцијем по повратку из Париза заробио. Јовијан се тада повукао и живео је у Сирмијуму. Претходно је учествовао у неуспелим преговорима са персијским царем Шапуром Другим, ради постизања мира између Римљана и Персијанаца.[14]

Према већини историјских извора Јовијан је имао сина Варонијануса, о коме постоје записи и после Јовијанове смрти. О његовом другом сину пише историчар Филосторгијус (IV–V век), али не наводи његово име.[15]

У житију светог Ђеминијана[16], светитеља из IV века, који је познат као заштитник града Модене у Италији[17], и као велики чудотворац и борац против Aријеве јереси, као централни део његовог житија истиче се исцељење поседнуте ћерке цара Јовијана у Цариграду.[18] Наиме, у његовом житију, објављеном у Acta Sanctorum од стране боландиста, наводи се да је свети протерао демона из краја у коме је обитавао. Тражећи себи место преко мора, демон се настанио у палати цара Јовијана и то у царевој ћерки јединици, која цару и царици беше веома мила, и веома лепог лика. Демон је поче најгрубље мучити, чинећи различите грозоте и одвратне ствари са страдалном девојком. Цар је тражио лека за своју кћер, али демон викаше кроз девојчина уста: „Каквим год умећем да ми се будеш противио и против мене трудио, ја нећу отићи из овог тела осим у присуству епископа Божијег Ђеминијана!“ Честим понављањем овог имена, оно је постало познато свима. У народу је владало чуђење и ужас, док су се питали ко је тај Ђеминијан? Сазнавши преко демона име човека Божијег, цар поче да тражи овог слугу Божијег по свим крајевима свога царства. После дугог трагања, прешавши Адријанско море, царски изасланици у граду Мутиненсе (Модена) нађоше светог и са страхопоштовањем му се обратише речима да траже Ђеминијана епископа Божијег, те га упиташе да ли га он зна? Свети им одговори: „Много је богоосвећених који се овим именом сматрају и називају епископима. Ја, последњи од свих слугу Божијих, зовем се Ђеминијан. Реците ми ко Вас је послао?“ Тада војници клекнувши на колена пред светим рекоше: „Пресветли Господар, цар Август, моли те да што пре дођеш к њему, у прекоморске крајеве; јер његову кћер најтеже мучи демон, који изјављује да никако неће изићи осим вашим заповедничким присуством.“ Схвативши о ком непријатељу се ради свети се осени крсним знаком, па рече војницима: „Због тешкоће дугог пута, одморите се мало браћо; а после, ако Бог да, куд год Господ позове, идемо неустрашиво.“ Утешивши народ свога града, свети Ђеминијан са делом свог клира и верујућег народа крену на пут преко мора. Док су пловили, далеко од обале, усред мора, демони решише да лађу потопе, подижући страшну буру на мору. Уплашени путници пробудише човека Божијег који одмах поче призивати име Христово и тако одагна демонску силу и заустави олују на мору.

Улазећи у царску палату, светог примише цар и царица, молећи га да се смилује и положи руку на њихову поседнуту кћер. Када је ушао на место где је девојка лежала, демон поче да кука и говори: „Зашто нас прогониш у забаченим крајевима земље, Ђеминијане? Довољно ти је било што си нас протерао из Италије. Буди миран, да бисмо и ми били мирни!“ Чинећи поклоне, призивајући Свету Тројицу и држећи девојку за руку, свети је проливао сузе, вапијући Христу, који на његову молбу отера демоне. Тако је свети чудом вратио цареву ћерку живу и здраву. Туговање се претвори у радост, а као награду за исцељење ћерке цар је светог даровао украшеним Јеванђељем, путиром са многим драгуљима, као и одеждом за богослужење.

Састављачи овог житија на почетку наводе разне личности које су помогле у његовом настајању, а након текста о чудесном исцељењу ћерке цара Јовијана, напомињу да хронолошки ред догађаја у житију не прати историјске догађаје у вези с царем Јовијаном, јер он као цар никада није боравио у Цариграду, и да се у вези с тим постављају различита питања на које они немају одговор.[19]

 Име ћерке цара Јовијана, као и њен даљи живот, остају непознати. Највероватније да је она била прво дете Јовијана и Харито, и да је због свог претходног страдања била склоњена (у неки манастир) од бурних догађаја у којима ће чланови њене породици учествовати. Познато је још да је свети Ђеминијан угостио светог Атанасија Великог док је био у прогону (а помиње се да је из истог разлога угостио и св. Јована Златоустог). Приликом напада Атиле на Модену свети се појавио у виђењу и отерао нападаче од града. Данас постоји средњовековни град с именом св. Ђеминијано, а интересантно је да је он настао на месту ранијег етрурског насеља.[20]  

Предање које говори о исцељењу ћерке цара Јовијана од поседнутости може се датовати различито. Говори се да је то било у Цариграду, а као цар, Јовијан није боравио у Цариграду, тако да је могуће да се исцељење десило пре његовог зацарења; али такође, могло се десити и у данима по његовом зацарењу. Крст који је понео и изнео док је посматрао муке свог болесног детета, а касније и његово чудесно исцељење, вероватно је Јовијана још више утврдио у вери. Поред овога, Јовијан ће бити удостојен још два крста које ће касније изнети. Ради се о догађајима у вези с Римском царевином и Црквом Христовом у историјским тренуцима који су можда били најтежи.

Постоји и могућност да су ова два горе наведена текста опомена од стране анђела цару Јовијану, као и чудесно исцељење његове ћерке, у ствари делови који недостају у тексту под називом Јулијанова романса. Посебно стога што је књига Јулијанова романса у ствари највећим делом посвећена цару Јовијану. Такође, Јулијанова романса садржи делове текста који описују најинтимније тренутке живота цара Јовијана током службе код цара Јулијана, најпре као командант гарде а потом и целе Римске војске, затим током боравка на Персијском ратишту, као и током првих дана по зацарењу. Да ли се на основу тога може претпоставити да је сам цар Јовијан аутор текста Јулијанове романсе? Уколико би се испоставило да је текст о опомени анђела лично сведочење цара Јовијана његовим писарима, може се претпоставити да је на исти начин настао и текст Јулијанова романса, чији је аутор за сада непознат.

О првим годинама његовог служења у Римској војсци мало се зна. Најраније помињање Јовијана имамо код Амнијана Марцелина у делу Историја, приликом спровода тела цара Констанција Другог до Константинопоља 361. године. У кратком опису спровода тела умрлог римског цара писац наглашава да су догађаји који су тада уследили предсказивали будућу царску власт Јовијана, тадашњег гардисте. Док је седео на кочијама које су носиле тело умрлог владара, маса света му је излазила у сусрет, показана му је царска запрега и поклоњен му је узорак војничког оброка тзв. „проба“, а то су биле почасти које су указиване римским царевима.[24] Смрт цара Констанција Другог, 3. новембра 361. године, затекла је Јовијана у близини Тарса. То је време рата против Персијанаца на Истоку, као и већ извесног рата против новог августа Јулијана, који се са Запада, из Француске спушта ка Илирику, у сусрет цару Констанцију. Претпоставља се да је Јовијан учествовао у борбама против Персијанаца, јер као млади царски гардиста он прати тело умрлог цара, што доказује да је стекао поверење и као ратник и као гардиста.

See more

Током своје владавине цар Констанције Други подржава присталице полуаријеве јереси, али доноси и одређене законе којима се уређује положај Цркве и свештенства, као и статус пагана и Јевреја у Римском царству. Сви ови елементи његове владавине, почевши од рата с Персијанцима, преко подржавања јереси полуаријанизма, као и односа према онима који нису хришћани, према паганима и Јеврејима, веома ће утицати на период краткотрајне владавине цара Јовијана, која ће бити оптерећена огромном апостасијом његовог претходника, цара Јулијана, наследника цара Констанција Другог, који је на самрти наименовао Јулијана за свог наследника.

---

[1] Псалам 33,11.

[2] Клеопа Илије, Старац Клеопа деци, Београд 2014. стр. 5 – 14.

[3] Свети Атанасије Велики даје тумачење ових речи 33. псалма: „Богати осиромашише и огладнише“ означава јеврејски народ који је отпао од Цара Славе, а речи „они који траже Господа неће се лишити ниједног блага“ означавају друге народе, потекле од незнабожаца, који повероваше у Господа. (Светосавље)

[4] Британика

[5] Gesta Romanorum, поглавље 59 стр. 196

[6] The Sacred Heart Review, 4 April 1891

[7] Gesta Romanorum

[8] Sexti Aurelii Victoris – Historia Romana

[9] Овде

[10] Liber de caesaribus Sextus Aurelius Victorus

[11] Православна енциклопедија

[12] Овде

[13] Википедија

[14] The Roman History of Ammianus Marcellinus, vol. 1, Book 17, chapter 14. 1935 translation. The Roman History of Ammianus Marcellinus, vol. 2, Book 21, chapter 9. 1940 translation

[15] Philostorgius: Church History, 2007

[16] Saint Geminianus, лат. – св. Дидима, грч. – Близанац, срп.

[17] Овде

[18] Овде

[19] Acta Sanctorum der Bollandisten

[20] Википедија

[21] Овде

[22] Овде

[23]  Овде

[24] Амнијан Марцелин, Историја, стр. 244