Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те је способан да сазнаје истину, да проникне у дубину ствари, писао је Никодим Агиорит
Извор: Антикварне књиге
Како се у предговору каже, Никодим Агиорит (Nicodemus the Hagiorite, 1748–1809) био је монах манастира Дионисијат на Светој Гори. Године 1782. објавио је у Венецији књигу под називом Филокалија (Добротољубље), избор текстова из аскетских списа. Четрнаест година касније, Никодим Агиорит штампао је у Венецији своју другу књигу под називом Аоратос полемос (Невидљива борба). Аутор је, проучивши практику духовног усавршавања, како код источних, тако и код западних монаха, објавио књигу која представља универзално хришћанско искуство о начину духовног усавршавања. Невидљива борба је први пут преведена на модеран српски језик можда седамдесетих или почетком осамдесетих година XX века. Прекуцана на писаћој машини, умножена је у не више од десетак примерака. За пасиониране библиофиле може бити користан податак да је друго издање Добротољубља, прво на словенско-руском језику, објављено 1793. године у Петрограду. Издање је приредио Пајсије Величковски (1722–1794).
Овде бих издвојио неколико реченица из поглавља које, иако старо неколико векова, звучи врло савремено и говори о очувању ума. Незнатно сам их изменио како би их читалац лакше разумео и применио у савременом свету.
Као што је неопходно чувати ум од незнања, тако је потребно чувати га и од многог празног знања. Јер, ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро.
Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа, који тако покушава да овлада нечијим умом и вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца и да смирено мисле о себи, контролишући своје страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености од свог ума стварају идола, и, мало по мало, долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају само и искључиво сопственом суду. Гордост ума је гора од гордости воље, јер, ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се сам ум гордо увери да је оно што он мисли једино исправно, ко ће га у томе разуверити. Може ли такав човек послушати било кога, када је гордо уверен да су његове мисли и ставови правилнији неко других људи. Зато је потребно повести борбу против гордости ума, пре него што она узме маха.
Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те је способан да сазнаје истину, да проникне у дубину ствари. Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари, него се на први поглед, судећи само по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом. Ово двоје замрачују ум те не може правилно да расуђује. Зато када посматраш нешто или мислиш о нечему, не дозволи да се одмах занесеш љубављу или мржњом према томе и да доносиш превремене оцене, него незаинтересовано посматрај са дистанце, чистим умом. Ако урадиш супротно, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ није у стану правилно да суди. Та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и спречава да човек исправно расуђује. Што се више повећавају страсти, љубав или мржња, то се ум све више помрачује. Тако се дешава када човек не обуздава себе, него допусти да заволи или омрзне нешто пре него што о томе добро промисли.
Скраћивање и опрема: Стање ствари