Свети владика Николај је спевао песму „Буди храбар и слободан“, засновану на особеностима нашег народа, чији стихови гласе: „Буди храбар и слободан, Бог ти збори Србине, ја ћу за те војевати само држ’ се истине“
Фото: Предраг Крџић
Бог нас воли потпуном и савршеном љубављу. Својим Промислом, који све премудро обухвата, стара се о свему на најбољи могући начин. Тако и душу човека узима у тренутку, који је најбољи за његово спасење.
Свети владика Николај пише о дубоком народном веровању у Божији Промисао: „Најдубље веровање српскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну… Каже српска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим.“
Подсећа нас да је истина са слободом нераскидиво везана, да ко чува истину над злом сваким царује. Спевао је песму „Буди храбар и слободан“, засновану на особеностима нашег народа, чији стихови гласе: „Буди храбар и слободан, Бог ти збори Србине, ја ћу за те војевати само држ’ се истине.“
Свети Климент Александријски запажа да онај ко је веран Богу исповеда истину да се све у свету усмерава ка добру и несмућеног срца храбро подноси све што му се деси у животу. Божијом се вољом, а не људским разумом, који често греши, све усмерава ка најбољем завршетку. У псалмима Светог цара Давида видимо колико он све превазилази у врлини уздања у Бога, како често понавља од искреног срца: Господ је просвећење моје и Спаситељ мој, кога да се бојим? (Пс 26,1)
У добру се не понеси, у злу се не покуди, гласи народна пословица. Човек који се узда у Бога, чврсто уверен у Божији Промисао, ограђен је у срцу непомућеним спокојством. Храбро се супротставља свим искушењима и жели само то, што је Богу угодно да учини с њим. Дивна је храброст таквог срца и бесцена је тишина која долази од такве душе.
Господ је заштитник живота мога, кога ћу се плашити? (Псалам 26)
Свети Јован Тобољски примећује колико будно бди Божије провиђење над нама на животном путу:
„Заиста у вече наше смрти сазнаћемо дивно Божије провиђење о нама; јер Господ управља човекове кораке – грешни човек како ће спознати пут свој? (Прич. Сол. 20, 24). Бог нас често, мудро промишљајући о нама, води по тешким, једва проходним животним путевима, али Он добро зна, којим путем да нас уведе у небеске рајске вртове. Због чега узносити жалосне вапаје против најмудријег и веома поузданог путовође у нашем животу? Зашто да говоримо, ако идемо путем који нам је Бог одредио – куда нас Ти водиш? Чини се, да смо давно сишли са правог пута?
Не тугуј, пријатељу мој! Бог нам тајанствено говори: само веруј Мени. Провешћу те успешно, и нећеш нимало зажалити, када завршиш путовање. Тако Божије провиђење прати свакога од нас на животном путу од дана рођења до дана преласка у вечни живот, само уколико останемо верни Божијем путеводитељству, на које нам је наш Спаситељ указао у Његовом Светом Јеванђељу. Нама је довољно да је то једини безбедан пут, и шта онда, када се он покаже тешким и са многим непријатностима?“
Извори:
- Свети Николај Охридски и Жички: „Српски народ као Теодул“, „Буди храбар и слободан“
- Свети Јован Тобољски: „Илиотропион“