Спремајући се за још једну у низу исповести, морамо покушати да поново проживимо свој живот; не само да бацимо поглед и напишемо списак недостојног, рђавог, већ да се загледамо дубље: како је то било могуће?
Извор: Фејсбук
Беседа одржана у Лондону за време припрема за Причешће у току Великог поста, 1987. године
Васпитање срца
Дуго сам размишљао: шта да кажем? Као да је све речено у току многих година… И одлучио сам да кажем две или три ствари, можда неповезане, за које ми се ипак чини да могу бити од користи.
Како пролазе године – и то не зависи од старости, већ понекад од умора, од телесне и душевне похабаности – неке ствари постају изузетно тешке. А једна од ствари која постаје тако тешка јесте да се човек сретне лицем у лице са својом прошлошћу, да се загледа у њене очи – и да се не ужасне; зато што сразмерно с тим како у нама расте извесно унутрашње искуство углавном се, кад се осврћемо уназад, запањујемо како смо били слепи, како смо били глуви, неразумни, и колико смо добра могли да учинимо, а колико рђавог смо могли да не учинимо.
Сећам се једне наше врло старе парохијанке, има много година откако се упокојила – и кад кажем да се „упокојила“ изражавам управо оно што осећам у вези с њом: после многих година она је починула телом и ушла у вечност. Једном је дошла код мене са својом узнемиреношћу, с неком неиздрживом тугом; говорила је о томе да сад, кад је дошла старост, она више не влада својим мислима као пре. И како ноћи (како јој се чинило) постају све дуже и дуже, зато што може да спава све мање и мање, испред ње се сваке ноћи појављују слике из њене прошлости. Ретко се појављују светле слике – њих може да се сети и у сјају дана; појављују се тамне, тужне, болне, срамне слике. Оне се надвијају над њу као облак и не дају јој мира, устају ноћу и као да на цео дан набацују покров таме, стида и покајања. И уједно, како је говорила, није налазила пут ка слободи. Како да изађе на крај с тим? Узимала је лекове за спавање, али тада су се ове слике из прошлости, ове мисли, претварале у неки ковитлац ужаса; оне не одлазе – само се уместо неизбрисиве и мучне успомене претварају у кошмар.
Тада сам јој рекао оно што желим да кажем вама, што стално говорим себи: наравно, треба се вратити оним моментима којих се присећамо, и на основну доживљеног, на основу искуства које нас је обогатило, не можемо да поступимо другачије. Међутим, као што сам јој рекао, није нам дато да само једном проживимо наш живот, већ нам је дато да се много, много пута враћамо прошлости. Али, на известан начин постоје различите врсте прошлости. Има ствари које су се десиле у прошлости и као да су отпале, као што опада лишће с дрвета у јесен; ствари које су се десиле, али које су одживљене, које у нашој садашњости више не постоје. То се дешава с грехом за који се човек покајао: човек поступа лоше, да ли речју, делом, помишљу, жељом или поступком – и одједном бива ужаснут због себе и окреће се Богу, и на сав глас обзнањује своју бол, свој стид, и каје се пред Њим и одриче се оног устројства душе, који је могао да произведе овакав поступак, да изазове оваква осећања, овакве речи. Понекад велики грех, страшан поступак, као да се изглађује, он оставља ожиљак – више као подсећање него као успомену – као подсећање на нашу крхкост, на то како опрезно треба живети да се не би десило исто.
И поступци могу бити страшни, али се могу до краја изгладити правим покајањем. Свети Никита Ститат, ученик Светог Симеона Новог Богослова, каже: „Сузе истинског покајања могу да нам врате чак и нашу изгубљену девственост…“ И Свети Варсануфије Велики каже да ако смо се заиста покајали пред Богом и знамо да је за нас немогуће да се вратимо ономе што се десило, зато што је покајањем нешто у нама спаљено, уништено и не може више да роди оно зло које смо учинили, можемо да кажемо да нам је опроштено и да је оно што се десило избрисано из књиге живота. Прошло је прохујало. Како каже руска пословица: прошлост је нестала и трава ју је покрила.
Али, има у нашој прошлости непреживљених ствари, оне су некада учињене или доживљене, али нису проживљене. У извесном тренутку је почела несимпатија, зачело се непријатељство. Наравно, ништа се није десило, али се оно негде наталожило као отров. И иако можемо чак и да се не сећамо човека или околности у којима су се ова сећања и расположења у нама родила, она у нама постоје. И ма чим да живимо, ма ко да постанемо – она негде трују наше биће у самом корену, у самој дубини. И тада ова прошлост више није прошлост, она у ствари остаје садашњост. То није пређена етапа у животу, то је започета етапа. И нешто мора да се деси да би ова прошлост заиста била проживљена.
Упечатљив пример за оно о чему сам говорио на почетку за мене представља први човек који је код мене дошао на исповест. Овај човек је починио убиство много година пре нашег сусрета и годинама је живео с ужасом због онога што је учинио, кајао се, не само жалећи, већ изгарајући од ужаса и у овом ужасу. И на крају је дошао код Бога са својим покајањем, зато што је покајање толико сазрело да је могао да каже: „Више нисам онај човек који је починио убиство; опрости, пусти ме на слободу!…“
Ево, ове речи: „Ја више нисам онај човек који је учинио грех“, на известан су начин мерило да ли је изглађен или није изглађен злочин, да ли је наш грех очишћен или је остао неочишћен. И ако можемо да кажемо: „Ја више нисам онај човек“, ако можемо да кажемо да је тај грех учинио човек који смо били, али је тај човек умро, више га нема, већ постоји само нови човек, који се родио из покајања и из страшног искуства, исти овај Свети Варсануфије Велики каже: „У том случају… се са сигурношћу може рећи: ’Бог ми је опростио, пошто ме је начинио новим човеком‘…“
Међутим, често се дешава другачије – оно о чему је говорила наша старица парохијанка: слику по слику искрсавала је њена прошлост – ситни догађаји, крупни догађаји. Не такви грехови као што је убиство, али грехови који су тровали живот другим људима и њено сопствено срце. И како то заборавити? Тада сам инсистирао на томе да не треба да заборавља, да не сме да заборавља; човеку може да буде опроштено, али он не сме себи да опрости. И не сме да заборави, зато што то не решава ниједно питање, не исцељује душу, не мења живот.
А шта да се ради? Посаветовао сам јој да сваки пут кад се пред њом појављује слика прошлости, постави себи питање: „Кад бих се поново нашла у околностима у којима сам згрешила; како бих поступила ако бих се вратила у овај догађај, ако бих се загледала у њега на најдубљи начин који пара душу, ако бих се загледала у њега с трезвеношћу и строгошћу према себи? Ко бих ја била?…“ И рекао сам јој: „Ако можеш да кажеш: „То више никад не бих могла да учиним, кажем, помислим, доживим“ – тада знај да си се препородила и да можеш да кажеш Богу: ’Она која је ово учинила, онај или она који су били овај човек сад су умрли; чак не могу истински ни да се кајем због тога зато што је тај човек умро у мени‘…“
Протојереј Андреј Ткачов: Честертон, Луис и митрополит Антоније
Сећам се сличне исповести када је човек говорио: „Ево грехова из моје прошлости, знам их, одричем их се, мрзим их; али не могу сада да се кајем због њих са сузама, зато што више нисам човек који их је учинио; онај пређашњи је умро, ништа од њега није остало услед протицања живота, који и није тако дуг, али због потресног доживљаја кајања и покајања.“
И ова жена је нашла у себи храброст да се загледа у сваки од догађаја из свог живота, из своје прошлости, који ју је плашио; она се загледала у све зло, у сву неистину, у сав ужас прошлости и постављала је себи и Богу ово одлучујуће питање; и решивши појединачно свако од ових питања, осетила је да се корак по корак ослобађа своје прошлости.
Њој се ово десило у старости, десило се две-три године пред њену смрт. Али исто ово питање се пред нама појављује сваки пут када се припремамо за исповест; само што смо ми углавном још пуни снаге, живот нас вуче као река, ми делујемо, у нама нема оне устаљености која омогућава да се погледа у прошлост, као што човек гледа природу, кад седне на брдо, кад погледом обухвата све што му се открива, бестрасно, прецизно, с добрим видом и дубоким доживљајем.
Треба да се учимо да се од раних дана за сваку исповест припремамо на тај начин, не обавезно за исповест пред свештеником, већ за исповест свог живота из дана у дан пред Богом. Кад бисмо се сваког дана загледали у тај дан и у све чега се сећамо у нашој прошлости, са спремношћу за то да се називамо хришћанином или понекад просто човеком! Кад бисмо били спремни да тако гледамо у своју прошлост, могли бисмо да је иживимо из године у годину и да на исповест долазимо с дубоким осећањима: не емоцијама, већ са строгом, трезвеном свешћу о својој грешности. А свест о грешности пред лицем Бога и људи означава свест о томе да смо недостојни да будемо поштовани, да будемо вољени. Треба да се упитамо: „Кад би сви људи о мени знали оно што сам знам, како бих се осећао пред њима?…“ Није довољно да човек плаши себе тиме да ће се једном на Страшном суду пред свим људима открити тајне нашег живота, зато што умиремо прерано да бисмо још на земљи стигли да постанемо житељи вечности.
И ево, спремајући се за још једну у низу исповести, морамо покушати да поново проживимо свој живот; не само да бацимо поглед и напишемо списак онога што је недостојно, што је рђаво, већ да се загледамо дубље: како је то било могуће?
Сад ћу мало одступити од линије коју сам следио и рећи ћу следеће: није довољно да се кајемо за још један у низу грехова који смо починили; није довољно поставити чисто морално питање: да ли поступам добро или рђаво? Треба поставити питање о томе ко сам ја. Називам себе често човеком; толико ми је драго и осећам свештени страх због тога што сам Рус; ја сам православни хришћанин; ја сам син, ја сам кћи, ја сам муж или жена, ја сам момак или девојка, ја сам отац или мајка, ја сам друг, ја сам пријатељ, ја сам сарадник: ко сам ја у свакој димензији? Колико је у мени истинитости, а колико лажног сјаја? Колико се трудим да изгледам уместо да просто будем?
Пре или касније, кад у нама почну да слабе снаге које нам омогућавају да одбацимо успомене, да се затварамо, мораћемо да се сретнемо с нашом прошлошћу, далеком и блиском, али тада ће нам бити тако тешко да изађемо с њом на крај. А кад бисмо то чинили храбро и одлучно, могли бисмо то да чинимо и могли бисмо то да учинимо на време, тако да се не променимо само наизглед, већ у нашим дубинама.
Желим да кажем још нешто, што се такође односи на стање унутрашњег умора, спољашњег умора, телесног и душевног – као последица година које лете и животних околности које нас сустижу и у младости, и у средње доба, и у касним годинама.
Понекад немамо снаге да саберемо ум да бисмо се молили; понекад бисмо и хтели да се молимо, а немамо снаге; срце жуди, а ум се колеба, можда налик на тихо језеро, којим пролази лахор: сва површина дрхти и не може да одрази ни небо, ни земљу; а дубине остају тихе, нетакнуте овим ветром. Тако се често дешава и с нама: наше дубине остају прозрачне и тихе, а на површини је таква бура да се мисли и осећања не могу сабрати. Шта тада да се ради?
И онда – заспи на томе. Тада ћеш заспати у друштву Светих; а иза овог друштва Светитеља стоји Живи Бог; иза ове заједнице Светих стоји Мајка Божија… И тада се заиста с нама дешава оно што је написано у Старом Завету: Ја спавам, а срце моје бди, оно је живо (Песм. 5, 2). Само што се моја свест угасила, а срце куца у општењу љубави са светом оних људи, живих и преминулих, за које осим љубави не остаје ништа више, који нас воле нераздељивом љубављу.
Ово свако може да учини, да изговори: „Господе! По молитвама оних који ме воле – спаси ме и сачувај!…“ Такође, свако може да се открије сећању оне љубави која је живот учинила могућим. Ма колико година да имамо за леђима, ма како да смо расејани и измучени – то остаје могуће.
Извор: Митрополит Антоније Блум, Данашњи човек пред Богом, Београд, 2008, Образ светачки, с руског Марина Тодић, стр. 93–97.
Белешка о аутору
Митрополит Антоније, световно име Андреј Борисович Блум (рус. Андрей Борисович Блум; Лозана, 19. јун 1914 – Лондон, 4. август 2003) је био припадник француског покрета отпора, војни хирург и православни митрополит. Рођен је 1914. године у Лозани, у Швајцарској. Мајка му је била сестра композитора Александра Скрјабина. Отац му је био члан руског царског дипломатског кора, па детињство проводи у Русији и Персији. Током бољшевичке револуције породица се сели у Персију одакле 1923. године одлазе за Париз. Будући митрополит тамо дипломира физику, хемију и биологију и докторира медицину на париском универзитету.
Године 1939. пре него што ће отићи да се придружи француској армији на фронту као хирург, тајно узима монашки завет, а 1943. прима монашки постриг и добија име Антоније. Током окупације Француске од стране Немаца, приступа покрету отпора. За игумана је рукоположен 1953. године, 1956. за архимандрита, а 1957. епископа. Митрополит је постао 1966. године. Његове проповеди су Руској православној цркви привукле многе Британце. Антоније Блум је преминуо 4. августа 2003. године у Лондону. (Википедија)
