Ако су нам Свети Срби постали туђи, значи да смо се потчинили злим дусима поднебесја. Ми смо најдухоборнија генерација Срба, зато што смо издали све што се не сме издати, зато што издајемо Господа!
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
„Између свеца и професора раздаљина
је већа него од Истока до Запада.ˮ
Свети Николај Жички и Охридски[1]
Према Никео-цариградском Символу Православне вере Црква Свете Тројице јесте Једна (јер је Превечни Син Божији Јединородан), Света, Саборна и Апостолска. А Господ Христос-Глава Цркве, Духом Светим изражава, чува и апологира Цркву кроз Свете Оце[2]. Апостолска Саборност се држи и одржава само Духовођеношћу и Светошћу свих Светих[3].
Нико у Новом веку није српски народ благословио Тајнама Цркве и мистиком духовних значења Јеванђеља Христовог као Равноапостолни, Свети Николај Охридски и Жички. То откривење није стваралачко дело гносеологије ума владике Николаја, оно је дело Светога Духа Откривења. Све познање и сва мудрост, сва права вера и сва просвета Светога Николаја Охридског и Жичког садржи се у непрекидном формирању себе по Образу Божијем. Постигавши својим подвижничко-врлинским животом јеванђелско савршенство ума, срца и воље, Свети владика Николај беше већ у времену удостојен благодати богопознања и тајноводства. Јединствени извор и критеријум богопознања Светога владике Николаја јесте Личност и Јеванђеље Богочовека Христа. Владика Николај јесте Равноапостолни Светитељ и пастир добри, пошто је правоверно управљао Речју Истине Христове. Речи Светог владике Николаја исцељују од греха, исхрањују подвиге и васкрсавају. Нико није већи број српских душа искрцао на обале Неба са мале бедне земље као што је то урадио Свети владика Николај[4].
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Владика Николај – највећи Србин после Светог Саве
Гледајући оком Христовим, а верујући Символом вере, Духоносни владика Николај разликује духове и значењâ јеванђелске стварности. Зато српском народу прво открива Христову и народну Цркву као највеће дело Светог Саве! Описмењен божанском писменошћу Светога Духа, владика Николај Свету, Саборну, Апостолску и Светосавску Цркву исповеда и као националну, сматрајући да су помесне националне Цркве инструменти једне свеопште Вере православне![5] Народна Црква означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере: народна Црква јесте јеванђелска и апостолска![6] Овакво виђење Савине народне Цркве Свеправославног Владике Николаја означава живо благодарење Господу Христу и држање заветних заповести Светога Саве. Христоумни владика Николај као нововековни Свети Сава Српски, јеванђелски верује да нема Цркве без народа Божијег, и да нема народа без послушања Цркви Божијој.
†††
Следујући идолопоклоничком духу европске цивилизације, Срби најамници су омаловажили Исуса Христа, Бога Цркве, и Свете просветитеље Његове. Људи су примили злобна внушенија змије преисподње, и заволели су мрак више него светлост, лаж више него истину, враџбине више него добра дела; поверовали су више у жртве него у милост, и у камене и дрвене идоле више него у Бога свемогућега, и у змије и друге скотове више него у свога јединога Творца и Оца![7]
Свети Срби исповедају да Цркву Христову не чине само свештеници, односно старешине црквене[8], наглашавајући да су Црква у времену и Црква у Вечности једно и јединствено Богочовечанско Тело Христово, јер је Црква просторно и временски неограничена[9]!
Душу српскога народа сачињавају Духовдани Светитељи српски, уколико их уклонимо из народа нашег, од нас ће остати само леш![10]
Ипак, непокајани епископи „Светогˮ синода и „Светогˮ Сабора СПЦ, заменивши апостолску веру теолошком науком, саблажњују се о саборну народност Цркве, о српске Светитеље, о Светосавски и Косовски Завет…, и заквашени фарисејским квасцем клерикализма поистовећују Цркву са собом! Тако, клерикализација у случају Светосавског антиклерикалног православља постаје основни инструмент политике унутрашњег разоваплоћења и посветовњачења једне помесне националне Цркве![11]
Према огњеном, свештенодогматском сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског црквени сабор макар на њему биле стотине епископа, ако није сабор са свима Светима, није православни, јер није свет[12]! Одвајање од Светости свих Светих одвајање је од Духовдане Православне Саборности[13]. Црква-Мистично Тело Христово (Кол. 1, 24) или јесте Једна, Света, Саборна и Апостолска једнодушна са свима Светима и народом Божијим као духовном целином[14], или није Православна! А непослушање према Христовој Цркви неизбежно води цариништву клерикализма[15], теологије, екуменизма, среброљубља, реформизма, раскола, партизанства, режимства.
†††
Не можемо свој део тела, срца, воље, ума или богатства упорно задржавати са себе, и остати Христови. Да би човек био истинити Хришћанин, мора богочовечанску Личност Христову учинити почетком и крајем своје личности. Без Богочовека Христа нема ни Богопознања, ни човекопознања. Само Богочовек Христос зна пут у душе људске. Изван Христове Цркве, и без Јеванђеља Христовог не постоје врата бесмртности за личност човекову[16].
У Десетој глави Светога Јеванђеља по Матеју Господ открива богочовечанску Тајну Пастира Доброг, који на пашу бесмртности води душе људске (Јн. 10, 9) , али и на Крсту спасења страда за вечни живот људи! Доброта Пастира Доброг исходи из Спаситељеве новозаветне, саможртвене љубави према грехопаломе човеку. Јер, Пастир Добри полаже живот свој за овце своје (Јн. 10, 11)!
Извор: Епархија жичка
Најамницима који нису ни Творци ни Спаситељи овацâ, овце и нису своје (Јн. 10, 12). Потчинивши се демону гордости, најамници ни себе, ни овце не воде Цркви и Јеванђељу. Најамници се не жртвују за овце, већ саможиво жртвују овце зарад свог властољубља и среброљубља. И када наступе опасности, најамници не желећи да страдају и не марећи за овце, беже и напуштају поверено им стадо (Јн. 10, 12)!
Ако су нам Свети Срби постали туђи, значи да смо се потчинили злим дусима поднебесја.
Ми смо најдухоборнија генерација Срба, зато што смо издали све што се не сме издати, зато што издајемо Господа, Његову Истину, Царство Небеско![17]
Блажени који плачу, јер ће се утешити… (Мт. 5, 4)
[1] Свети Николај Жички и Охридски: Рајска Пирамида, Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2001, стр. 23.
[2] Преподобни Јустин Ћелијски: „О саборности у Црквиˮ, Сетве и жетве, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2007, стр. 201.
[3] Преподобни Јустин Ћелијски: „О православној саборностиˮ, Сетве и жетве, стр. 207.
[4] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа седма о Владици Николајуˮ, Празничне беседе, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1998, стр. 478.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: „Национална Црква, али не и национална вераˮ, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, 2001, стр. 452.
[6] Свети Николај Жички и Охридски: „Национализам Светог Савеˮ, О Светом Сави, Сабрана дела, књига друга, СПЦО Линц, Шабац, 2001, стр. 573.
[7] Свети Николај Жички и Охридски: „Уводˮ, Теодул, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2017, стр.14.
[8] „Као што старешине државне не чине државу, и као што официри не чине војску, тако ни Цркву не чине свештеници, односно старешине Црквене. Међутим, код нас је уобичајен овај начин говора: кад се каже Црква треба да учини то и то, тада се мисли на старешинство црквено. Исто тако је и у послу државе и војске. Међутим, јасно је да је старешинство у сва три случаја само један део целине. Дакле, свештенство је само један део Цркве!ˮ (Свети Николај Охридски и Жички: Војловички Стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2016, стр. 6)
[9] Преподобни Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве, књига трећа, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1978, стр. 209-217.
[10] Преподобни Јустин Ћелијски: „Цареви савести нашеˮ, Сетве и Жетве, стр. 258.
[11]„Права побожност искључује клерикализам, и клерикализам праву побожност. Права побожност је савршена ван политике, међутим, клерикализам је један политички систем заснован на погрешној вери и погрешној побожности. Оно што је кроз векове било јасно као сунце српском калуђеру и српском сељаку – носиоцима Светосавског антиклерикалног православља – оно данас није јасно само оних духовно осакаћеним интелектуалцима српским који су се школовали на Западу, у земљама које представљају бојиште атеизма и клерикализма. На томе ружном бојишту од две неистине ови бедници балкански нису могли сазнати за нешто треће што представља истину, то јест што није ни клерикализам ни идеализам, него права Христова и апостолска Црква, са чистом, светом и спасоносном науком спасења људског.ˮ (Војловички стослов, стр. 30-31)
[12] Преподобни Јустин Ћелијски: „О православној саборностиˮ, Сетве и жетве, стр. 207.
[13] Нав. дело, стр. 207.
[14] Исто, стр. 216.
[15] Свети Јустин Ћелијски надахнут Светим оцима Цркве разобличава религију клерикализма: „Најстрожије забранити свештеницима – а о монасима и да не говоримо – мешање у партије. Црква је по бићу свом аполитична, апартијска, но зато народна, свенародна. По Духу свом Православље је надпартијско и надполитичко, аппартијско и аполитично, зато је у Православљу клерикализам логички немогућ и недопуштен.ˮ (Исто, стр. 217)
[16] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: „Христос Добри Пастирˮ, Тумачење Свeтог Еванђеља по Јовану, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2001, стр. 111-113.
[17] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа друга о Владици Николајуˮ, Празничне беседе, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1998, стр. 448.