По ко зна који пут смо сведоци још једне у низу јасних манифестација горких плодова непрестане популаризације „достигнућа“ некадашње Брозове КПЈ, која је у наше друштво увела терор и брутално насиље
Плакати у београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
На некадашњи празник Дана Републике, 29. новембра ове 2023. године, догодио се један инцидент у Трећој београдској гимназији, који би вероватно прошао потпуно непримећен у нашој јавности да није описан у тексту на интернет страници портала Борба за истину под насловом Идеолошки вампири у „елитној“ гимназији[1] те да о њему није снимљена и једна кратка, али веома симптоматична, репортажа ТВ Нова уз пропратни текст на порталу Nova.rs [2]. Ауторка поменутог текста је, како се наводи, Невенка Миличић, професорка Социологије у тој школској установи која, са видно израженим емотивним набојем, овако описује сам инцидент:
Пела сам се степеништем школе под утиском недавне изјаве министарке Ђукић-Дејановић да „министарство просвете нема решење за вршњачко насиље“ (што је по све беспризорнијем и раскалашнијем понашању ђака из године у годину сасвим очигледно), кад у холу затичем надреалан призор, као да сам се одједном затекла усред неког од заседања АВНОЈ-а. Шљаште црвено-бели плакати са ликовима комунистичких великана и призорима из златног доба партизанске идеолошке експанзије. Девојке са кикама и црвеним заставама, разбашкарени Коча Поповић (представљен као књижевни посленик, „ослободитељ Србије, Славоније и Загреба“ и „противник међунационалних сукоба деведесетих“), Стеван Филиповић раширених руку, партизански поп Владо Зечевић, са све крстом и петокраком на капи. Ту је чак и Моша Пијаде, по злу познати „чича Јанко“ који је у црно завио Србе у Црној гори, а до њега читава плејада комунистичких идеолога и крвника – Маркс, Енгелс, Мао, Стаљин, сви онако гломазних профила на једном плакату. На другој страни снимак Титове сахране и натпис „Кад је цео свет био у Београду“, а до њега заседање несврстаних. Услед изненадног шока рука ми је сама пошла ка плакатима који су ми били надохват. Попадали су уз моје неизговорене псовке.
београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
Овде смо већ по ко зна који пут сведоци још једне у низу јасних манифестација горких плодова непрестане популаризације „достигнућа“ некадашње Брозове КПЈ, која је (а то би неки хтели да утоне у заборав) била управо она политичка организација која је у наше друштво на велика врата увела терор и брутално насиље као основни метод разрачунавања са својим идеолошким неистомишљеницима и осталим неподобним члановима наше заједнице којима је, притом, листом свима утиснула жиг „народних непријатеља“. За све оне „који имају очи да виде и уши да чују“ ова популаризација се код нас већ дуго спроводи преко не малог броја политичких организација (од којих су неке биле и остале део власти), преко неких невладиних организација, на свим нивоима образовног система и на крају, али не мање важно, преко великог броја медијских кућа разних врста и оријентација.
Тако се са екрана нашег јавног медијског сервиса просто не скидају тзв. „партизански“ филмови и серије којима се с једне стране некритички велича и глорификује улога КПЈ, а са друге (исто тако некритички) бестијализује и баца у каљугу неморала и нечовештва све оно што је у Србији пружало отпор тоталитарној идеологији бољшевизма, стаљинизма и титоизма. У последње време се на том истом јавном сервису снимају и емитују ТВ серије као што су оне о „првој дами Југославије“ и о „другу Марку“ у којима се, поред отужне романтизације ликова из тих серија, у потпуности игнорише челна улога тих и њима сличних људи током процеса бруталне репресије коју је КПЈ вршила у земљи током и непосредно након Другог светског рата. У панел дискусије које на РТС-у третирају период НОБ-а углавном су позвани они историчари који објашњавају друштвенополитичка збивања и односе из тог времена са становишта апологије политике КПЈ и њених челних личности. Готово по правилу, исти ти гости онда некритички рецитују идеолошку мантру те исте КПЈ о „издајничком карактеру“ како Југословенске војске у Отаџбини тако и њеног команданта Драгољуба-Драже Михаиловића, притом никако не изостављајући да истакну његову „доказану колаборационистичку улогу“.
београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
Слично стоји ствар и са осталим ТВ кућама са националном фреквенцијом, а тако и оним кабловским укључујући ту и ТВ куће „грађанистичке“ оријентације чија уређивачка политика упорно промовише стварање једне црно/беле слике по овим и сличним питањима вешто протурајући целу проблематику кроз призму идеала антифашистиче борбе, грађанских слобода и људских права. Притом је симптоматично да истовремено у потпуности изостављају да супротставе неупитно тоталитарни карактер КПЈ и злочиначко деловање њених челника као антипод оној и онаквој идеологији коју, наводно, сами заступају и промовишу, а која би требало да се темељи управо на људским правима и грађанским слободама.
Таква медијска слика у Србији свакако не доприноси освешћивању већег броја људи по питању тоталитарног карактера КПЈ и челне улоге њеног руководства у злочину почињеног над српским народом. А шта тек рећи о стању свести младих генерација по том питању ако се има у виду чињеница да институције нашег образовног система показују потпуну неспособност и/или недостатак воље да се од нивоа основне школе па до оног универзитетског ова тематика обрађује на један темељито научно-историјски начин лишен сваке идеологизације. То јадно стање нашег образовног система сасвим се јасно огледа у исказу Луке Бабића, ученика Треће београдске гимназије, датог репортерки ТВ Нова.
Парадоксално је то што је 1949. године Борислав Пекић, као матурант управо ове (тада Треће мушке гимназије) и као члан од КПЈ тада забрањене студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе на првостепеном Окружном суду на 10 година затвора, да би му потом на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна била повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.
Све оно што би могло да укаже на наказни лик тоталитарног поретка који је својевремено инаугурисала и брутално спроводила КПЈ, оног поретка који је изникао и процветао на крви, зноју и сузама једног великог броја житеља Србије и српског народа уопште, изгледа да не пије воду у јавном дискурсу наше нове реалности. Док политички и идеолошки наследници КПЈ не престају да баштине титоизам величањем реалних и имагинарних достигнућа Брозове Југославије, тзв. „грађанистичка левица“ својим помодарским (fancy) „авангардизмом“ релативизује тоталитаризам КПЈ отужном салонском романтизацијом „духа антифашизма Титове Југославије“. Срби данас као псето које се враћа на бљувотину своју!
[1] https://borbazaistinu.rs/ideoloski-vampiri-u-elitnojgimnaziji/
[2] https://nova.rs/emisije/ideoloski-sukob-u-gimnaziji-na-dan-republike-ucenici-se-sukobili-sa-profesorkom-oko-plakata/