Међутим, ако се увећа број освешћених појединаца који су „одустали“ од свега понуђеног, тада ће и заједница, ужа и шира, поново добити на стварном значају
Светислав Пушоњић (Извор: Лична архива)
Борба за ужу и ширу заједницу мислим да је изгубљена.
Сатанократија је ту углавном завршила посао, не само код нас него и на глобалном нивоу. Тако је уосталом и проречено. Ближи се владавина Антихриста и све официјелне форме друштвеног живота томе се убрзано саображавају.
Преостала је само борба за појединца. Злата вредан је сваки, буквално сваки човек који СХВАТИ, који У СРЦУ ОСЕТИ о чему се ради, који се придигне из физиолошког блата и ОДБИЈЕ и ОДУСТАНЕ од „понуда“; који најпре духом и душом изађе из глобалног матрикса, а онда уложи и напор (за сада не нарочито велик, али ће он са долазећим временом постати натчовечански) да из њега изађе и телом.
Међутим, ако се увећа број освешћених појединаца који су „одустали“ од свега понуђеног, ако се они окрену једни другима, а не центрима Сатанократије (па и оним који имају национални, традиционални, псеудохришћански предзнак, јер ђаво уме да се преруши у шта год пожели), тек тада ће и заједница, ужа и шира, поново добити на стварном значају и моћи да дела не само на појединачном, него и на ширем друштвеном плану. „Заветна (или саборна) заједница није битије, нешто што по себи постоји, него је она могућа само као феномен личностиˮ, рекао је Жарко Видовић, додајући да „снага заветне нације (као историје) извире из моћи, значаја и достојанства личности“. Према томе, будимо личности, освешћене и пробуђене, не бисмо ли једном поново постали и заједница, у правом смислу те речи.
Наслов и опрема: Стање ствари