Директор Меморијалног центра Сребреница Емир Суљагић у гробље посвећено жртвама „геноцида“ сахранио 2005. свог оца Суљу без обзира што је он погинуо на фронту 1992.
Емир Суљагић (Фото: BIRN BiH)
У Југославији су некада постојали љупки вицеви о Муји и Хаси који су се увек завршавали чедном логичком поентом која би развеселила слушаоце.
Радили тако Мујо и Хасо у неком граду у Босни. Мујо копа широк и дубок канал а Хасо иде за њим и тај канал затрпава. Човек који то гледа прилази и сав у чуду пита шта раде.
„Ми постављамо телефонске каблове“, каже Мујо. „Ја копам канал, Суљо полаже каблове а Хасо затрпава. Само што данас Суљо није дошао на посао“.
Саговорник се тада сасвим запрепасти: „Али то што ви радите нема никакве логике“!
„Има логике“, рече Мујо. „Има логике али нема Суље“!
У погледу чињеница данас нема дилемe
Емир Суљагић, директор Меморијалног центра Сребреница је 2005. године у гробље посвећено жртвама геноцида сахранио свог оца Суљу Суљагића без обзира што је Суљо био војник АБиХ и што је погинуо на фронту.
Добри дух из вицева о предратној Босни наставља да живи. Али ни тај добри дух се не може поредити са изјавама и поступцима Емира Суљагића. Потребно је учинити појачани напор да би се схватило како овај човек разуме свет. Посебно је то тешко када он одговара на многа питања која су постављена током времена.[1] [2]
Карикатура Емира Суљагића (Извор: СУЉАГЕЈТ – Креативна индустрија геноцида – II део)
Прво питање бисмо могли да формулишемо на овај начин: како је могуће да војник буде сахрањен у истом гробљу са жртвама геноцида?
Емир Суљагић одговара да је он искористио могућност да оца ту сахрани.
„Меморијални центар је од 2003. године био приватна фондација која је допуштала укоп сродника из једне те исте породице у мезарје без обзира на то када је неко од њих погинуо, ако је један од њих погинуо 1995. године” казао је Суљагић, додајући да је то постало немогуће 2007. године када је законом одређено да се у Поточарима укопавају само жртве из јула 1995. године.
„Ја спадам у групу људи која је до 2007. године искористила ту могућност коју је тадашњи статут Меморијалног центра допуштао – да мој отац буде укопан поред мјеста гдје му је укопан брат који је убијен 1995. године”, рекао је Суљагић, чији је отац убијен 1992. године. [2]
Дакле, операција стављања једног народа (српског народа) у стање вечитог проклетства (геноцидности) заснована је на томе да једна приватна фондација донесе статут који некоме даје право да искористи могућност!
Колико је таквих као Емир „искористило могућност“ и колико је војника погинулих на фронту сахрањено као да су „жртве геноцида“ јавности није познато.
Друго питање бисмо могли да формулишемо на овај начин: како може војник да остане сахрањен на истом месту поред жртава геноцида?
Емир Суљагић каже ([1], време 50:22): „Име мог оца се не налази на списку жртава из јула 95-те али сам ту могућност искористио.“
Војник дакле јесте у гробљу жртава геноцида али није у списку жртава геноцида!
И све је нормално.
Ако би неко хтео да погледа списак жртава геноцида и тај списак потражио на сајту Меморијалног центра Сребреница увидео би да такав списак не постоји за јавност.
Суљо Суљагић није у списку жртава геноцида зато што нема списка жртава геноцида! Тако једноставно а генијално!
Импресионирани логиком из вица коју директор доследно спроводи ми очекујемо значајне иновације у раду Меморијалног центра Сребреница. На пример, укопавање преживелих жртава геноцида.
Директор не треба да измишља нешто ново што већ није урадио. Довољно је да примени исту процедуру као када је 2005. године укопавао свог оца:
– најпре да врати стари закон и стари статут Меморијалног центра,
– да пусти оне који желе да „искористе прилику“ као Емир некада,
– да преживеле жртве геноцида не буду на списку жртава геноцида,
– да списак жртава геноцида никада не буде објављен.
Odvezao staru na mezarje u Potočare drugi dan Bajrama. Jaran me krišom slikao i poslao sliku par dana kasnije. Eto, velim, sad konačno postoji dokaz da sam ljudsko biće. pic.twitter.com/NIx6LqX0V2
— Emir Suljagić (@suljagicemir1) June 15, 2019
Много али баш много година касније…
Раде Мујо и Хасо у неком граду у Босни. Мујо копа широк и дубок канал а Хасо иде за њим и тај канал затрпава. Човек који гледа прилази и сав у чуду пита шта раде.
„Ми укопавамо преживеле жртве геноцида, каже Мујо. „Ја копам канал, Суљо полаже преживеле жртве а Хасо затрпава. Само што Суљо годинама не долази на посао“.
Саговорник се тада сасвим запрепасти: „Али то што ви радите нема никакве логике“!
„Има логике“, рече Мујо. „Има логике али нема Суље“!
(Удружење ЗАВЕТ СрпскоРуски/Сообщество ЗАВЕТ СербскоРуский, 25. 8. 2023)
Љубиша Ристић: „Тата, и ја бих то радио“
Не осуђујем никог ако је отишао и донио врећу брашна из неких од српских села јер је то био једини начин да се преживи. Мој отац је то радио. Ја сам то радио. Да је у току тога било убијања – јесте
Ponukan koliko onim što je uradio @bosnianbeast27, koliko i reakcijom iz Srbije koja je "u bitkama i pred bitkama": ovo je moj heroj. Suljagić Suljo (1952.-1992.) Samostalni bataljon "Voljavica", poginuo od artiljerijske vatre sa Nijemića (Ljubovija, Srbija). #ArmijaRBiH pic.twitter.com/kJ5mpHJMMD
— Emir Suljagić (@suljagicemir1) May 11, 2019
Емир Суљагић је директор Меморијалног центра Сребреница и он пише извештај о негирању геноцида у Сребреници. Емир Суљагић је такође и књижевник. Он је написао аутобиографску књигу „Разгледница из гроба“ и та књига представља запажено сведочење о животу у Сребреници током рата. Емир Суљагић је такође преводилац, политичар и доктор наука.
Да ли је то све или има још нешто?
Када је Емир Суљагић представљао тек издату књигу „Разгледница из гроба“ у Загребу 2005. године уследило је једно новинарско питање које није било баш уобичајено у то време.
„На новинарски упит о злочинима Муслимана над Србима у сребреничком крају, аутор књиге Емир Суљагић је одговорио како би волио да се и та прича истјера на чистац:
Бескрајно жалим да се то дешавало, и мислим да је то из књиге очигледно. Не осуђујем никог ако је отишао и донио врећу брашна из неких од српских села јер је то био једини начин да се преживи. Мој отац је то радио. Ја сам то радио. Да је у току тога било убијања – јесте. Човјек кога сматрају одговорним за то је сада на суду.”[3]
Хајде да утврдимо градиво: „Мој отац је то радио. Ја сам то радио. Да је у току тога било убијања – јесте.“
Суљо Суљагић, Емиров отац, „писао је разгледнице“ из српских села током прве године рата. Онда је погинуо на фронту и од тада је оправдано одсутан. И мада је дан Суљиног страдања 24. децембар 1992. године, дакле три године пре геноцида, то Емиру није била сметња да га сахрани као жртву геноцида 2005. године.
Суљо Суљагић је био војник АБиХ, нападао је српска села и у тим нападима је убијао.
Несумњиво је да су Суљине руке умазане српском крвљу. Али остаје нејасно да ли су и Емирове руке умазане српском крвљу.
Да ли је Емир Суљагић одлазио у српска села као војник да убија или као цивил да пљачка?
У Регистру бораца АБиХ постоји Емир Суљагић. Отац је Суљо. Датум рођења је 21. 5. 1975. Подаци из Регистра се поклапају са подацима о јунаку наше приче.
Да ли је војник из регистра „наш“ Емир или његов имењак и вршњак?
У сваком случају Емир Суљагић нам дугује књигу „Разгледнице из српских села“.
(Удружење ЗАВЕТ СрпскоРуски/Сообщество ЗАВЕТ СербскоРуский, 7. 9. 2023)
Опрема: Стање ствари
(Саборник србско-руски, овде, овде)
[1] Емисија „Вечерњи студио: Гост Емир Суљагић“, објављено 29. 6. 2020.
Послушајмо део када Емир Суљагић говори о томе како је и зашто свог оца Суљу Суљагића 2005. године сахранио у гробље жртава геноцида иако је Суљо био војник који је погинуо на фронту три године пре геноцида (време 48:50 – 52:10)
[2] Следеће године (5. 6. 2021) скоро исте реченице Емира Суљагића пренете су у тексту који објављује Детектор (Mržnja i revizionizam: Twitter privlačna platforma za negiranje genocida u Srebrenici) а преноси Босна („BODLJIKAVO“ ZLO NE PRESTAJE S PROVOKACIJAMA: “Suljagiću, ekshumiraj oca iz mezarja u Potočarima!”)
[3] Радио Слободна Европа, Predstavljena “Razglednica iz groba” Emira Suljagića, 6. juli/srpanj 2005.