Када не бих мислио добро свом, српском народу, ја бих „Поименични попис жртава Другог светског рата“ вероватно водио управо онако пасивно и незаинтересовано како га тренутно води Музеј жртава геноцида
Извор: Музеј жртава геноцида
Господина Сава Штрпца неизмерно ценим и бескрајно сам му захвалан на попису српских жртава у злочиначкој акцији „Бљесак“, потом и у целој Хрватској, а поготово на истрајној помоћи (без довољне подршке Републике Србије) бројним Србима које Хрватско правосуђе и дан данашњи неуморно прогони, најчешће само зато што су Срби. Ипак, у свом тексту „О Јасеновцу, на Сајму књига“ уважени господин Саво није у праву у делу у којем примењује аналогију са својих неуморних пописивања страдалих Срба са пописом жртава које врло пасивно врши Музеј жртава геноцида на челу са Дејаном Ристићем.
Саво Штрбац: О Јасеновцу на Сајму књига или Нема жртве без (пописаног) имена
Када не бих мислио добро свом, српском народу, ја бих „Поименични попис жртава Другог светског рата“ вероватно водио управо онако пасивно и незаинтересовано како га тренутно води Музеј жртава геноцида. Наиме, када уђете у „Историјат пописа жртава рата“ приметићете следећу реченицу:
„Савезно извршно веће СФР Југославије 10. јуна 1964. године одлучило је да се начини попис ратних жртава 1941–1945. године, али да припаднике непријатељских и квислиншких организација не пописивати.“
То даље значи да Музеј жртава геноцида оне српске синове, очеве, стричеве, унуке, деде који су „отишли за круном“ у ЈВуО или неке друге војне формације (попут „љотићеваца“) или их је неко тако окарактерисао не сматра жртвама Другог светског рата, осим ако их неки рођак ил’ потомак, појединачно не пријави.
Тако када уђете у мрежну претрагу базе „Поименични попис жртава Другог светског рата“ и укуцате име Павле а презиме Ђуришић, претраге не даје резултате. Дакле, један од команданата ЈВуО Павла Ђуришића, који је са око својих 150 официра[1] убијен након мучења у Јасеновцу и Старој Градишци, није жртва Другог светског рата!
Извор: Музеј жртава геноцида/Снимак екрана
Чини се да то важи и за примера ради поименице наведених 5221 припадника ЈВуО само са подручја данашње Црне Горе[2], односно Мораче, Пиве, Грбља и других области, у књизи Пуцај рат је завршен Сава Греговића. Е сад претпоставите колико је страдалих Срба из целе тадашње КСХС који су завршили на неким „злим путевима“, у неким јамама, пред неким преким судовима, који према овој сулудој методологији нису жртве и наводно нису постојали јер је тако одлучио Тито (ко год он био). Претпоставите и колико је удружења која су побројала српске жртве према различитим критеријумима и чији би подаци били крајње драгоцени за укрштање и добијање ваљаних и квалитетних спискова жртава, ал’ се нису сами јавили.
Ако даље у истом „Поименичном попису жртава Другог светског рата“ претражите истовремено име Платон и презиме Јовановић неће изаћи ниједан резултат, док при претрази за име Миливоје а презиме Јовановић изаћи ће 21 резултат, али ниједан за човека рођеног 1874. године. Дакле, чини се да Музеј жртава геноцида не препознаје као жртву Другог светског рата Свештеномученика Платонa Јовановића рођеног под световним именом Миливоје 1874. године, Eпископа бањалучког пострадалог за веру од стране Хрвата 1941. године.
Ако са списка „Пострадало монаштво и свештенство СПЦ у НДХ“ (из књиге прот. Велибора В. Џомића „Усташки злочини над србским свештеницима“, 1995) проверите само за канонизоване страдалнике добија се следећи резултат: на попису нису јереј Георгије Богић (свети свештеномученик Георгије/Ђорђе Богић, прославља се 17. јула – ни као Георгије ни као Ђорђе), јереј Момчило Гргуревић Челебићки, јереј Милан Бањац…
На списку постоји јереј Данило Бракус али је уписан два пута:
Извор: Музеј жртава геноцида/Снимак екрана
Овде ћу стати (иако сам и за своје претке уочио мањак уписаних него што је било жртава) и истаћи да бих много волео да грешим и да сам свакако грешан јер ме можда понео гнев услед резултата, те да можда ова латинична база Музеја жртава или не функционише добро или сам ја правио грешке у претрази. Стога, позивам све који ово читају да сами, sine ira et studio, оду на део интернет странице Музеја жртава геноцида – „Поименични попис жртава Другог светског рата“ и пажљиво претраже своје претке или друге Србе за које знају да су страдали током Другог светског рата и поделе своја искуства у коментарима.
[1] Саво Греговић, ,,Пуцај рат је завршен“, издавач Удружење ,,Открићемо истину“ Будва, 2009, стр. 7.
[2] Списак не обухвата два поименице позната презимењака, односно претка аутора овог текста који су страдали у Словенији.