Јован Пјешчић: Тешко је живети етику

Онај професор који одлучи да се бави политиком ваљало би да у важним тренуцима препозна национални интерес и поступи у складу са њиме. А одржање Косовског завета је најважнији српски национални интерес

Читам са резигнацијом о неуспелом договору „националне опозиције“ за наступ у једној колони на предстојећим изборима и посебно ми је жао што је томе допринос дао господин Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду и председник Новог ДСС-а. Иако прозиван од стране Вучићевих медија и ботова (графити „Милош Француз“, постери да је он помиловао Куртија, итд.) и вероватно трпећи бројне неугодности, нејасно је да он није стању да појми или га је просто баш брига што цео српски народ жели уједињење националне опозиције (као што српски народ у Црној Гори никако није прихватао владу са ДПС-ом, ма колико Запад то тражио). Јер са јаком националном опозицијом, уз све њене мане и „непремостиве разлике“, много је лакше Српској православног цркви и српском народу да спрече Вучића да постане нови Пашињан.

Милош Ковић: Како су пропали преговори о коалицији националних странака

See more

Размишљајући о томе, сетих се да су ми увек били интересантна девијантна понашања, али и људске слабости професора са факултета. Не знам зашто, али од њих сам очекивао да – ако предају етику, њоме и живе, ако имају знање и професорску моћ да ће се трудити да је искористе на добро, иако сам морао бити свестан да су у питању људи са свим својим слабостима и врлинама.

Историјски гледано, посебно је упечатљив пример професора Слободана Јовановића. Дипломата, професор, врстан научник, члан Српске краљевске академије у једном од кључних момената, истини за вољу у позним годинама, даје подршку од Британаца финансираном мартовском пучу 1941. године и прихвата се позиције потпредседника Симовићеве владе. Након окупације и парчања Југославије, Слободан Јовановић са члановима краљевске владе одлази у избеглиштво. Док стижу вести о клањима Срба од стране Хрвата, краљевска влада, балансирајући да не наљути Хрвате у њој (који у том тренутку никог и не представљају) те вести о покољима прикрива, релативизује, гура испод тепиха. Да закључим, уз одређене релативизације које аутору овог текста иду на душу, професор и академик Јовановић је цео живот и предавао и писао о парламентаризму, уставима, владама – а када је добио шансу да уђе у краљевску владу био је најгори председник владе којег је српски народ имао, последице чега и данас трпимо.

Након својих студија доживео сам благо разочарање у једног од професора надлежног за порезе и јавне дажбине. На предавањима сам од њега лично слушао да на Правном факултету постоје научни радови који описују како је бизнисмен Мирослав Мишковић избегао порез на капиталну добит приликом продаје своје Делта банке италијанској Интеза банци. Истом професору то није сметало да у кривичном поступку поводом уништавања путарских предузећа буде консултант одбране истог тог Мирослава Мишковића. Колико је то у складу са етиком, просудите сами. Истини за вољу, у том кривичном поступку је Мишковић ослобођен, а овом професору јесте на част што је организовао пренос посмртних остатак горе поменутог Слободана Јовановића из Енглеске у Србију (што је, уз све своје мане, Слободан Јовановић заслужио).

Након студија важну животну лекцију, у виду разлике између теорије и праксе, имао сам увидевши ситуацију једног професора који се бавио компанијским правом. Моје тадашње и данашње мишљење јесте да је реч о ваљаном човеку, патриоти, великом задужбинару и изузетном стручњаку. Но, поменути професор је током студија често обрађивао тему одговорности чланова управних одбора привредних друштава уз констатацију да о томе немамо судске праксе код нас, а често предајући и о дужностима истих тих чланова (сажето речено – да сви чланови одбора папире и предлоге савесно прочитају, испитају, провере, итд.). И управо се њему десило да буде у управном одбору једне банке која је одједном колабирала и отишла у стечај, повукавши за собом многа предузећа и уштеђевине појединаца (преко износа који држава гарантује). Мислим да је професор у релевантним поступцима ослобођен сваке одговорности, али остао је наук да би ваљало знати како ствари функционишу у пракси, те и студентима донекле прилагодити предавање о томе.

Горе поменута три професора су врсни стручњаци, а шта тек рећи о појединим професорима на философским факултетима у Београду и Новом Саду који се једино истичу по прогону колега са факултета, писању „НАТО историје“ и изливима мржње према Српству комбиновану са најгорим аутошовинизмом. Или, пак о међуратном и послератном професору Михаилу Константиновићу, изврсном законописцу, али и креатору катастрофалног споразума Цветковић-Мачек. Константиновић је убеђивао владике СПЦ, који су имали податке о појединачним злочинима Хрвата на Србе у предвечерје априлског рата, да је све у реду. И управо је његов син Радомир написао „Философију паланке“, буквар аутошовинизма и мржње према српском народу.

Није лако бити професор, много се рада и времена уложи. Али онај професор који одлучи да се бави политиком, ваљало би да у важним тренуцима препозна национални интерес и поступи у складу са њиме. А одржање Косовског завета је најважнији српски национални интерес.