Треба ли свештенство да се бави дневном политиком? Не – све политике су стране Цркви. Али свештенство које ћути пред злом и неправдама, изабрало је своју страну
Протојереј Михаило Смиљанић (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)
Питање које се често поставља:
Да ли свештенство треба да се бави дневном политиком?
Одговор је недвосмислен: не.
Учествовање у дневној политици, тзв. „странчарење“, Цркви је дугорочно увек наносило штету. Историја је пуна примера.
Еклатантан савремени пример кршења тог начела је додељивање ордења активним политичарима. (Можда би одликовање оних политичара који су се повукли – „за животно дело“, и то само уколико се покаже да је њихова активност заиста имала позитивног утицаја на народ, Цркву и државу – и било прихватљиво. Овако, истицање дубиозних личности као (позитивних?!) примера носи собом несагледиве ризике, и саблажњава многе. Подржавање појединих политичара, као нпр. појављивање са њима усред предизборне кампање, сасвим је неприхватљиво, и не једном се показало контрапродуктивно.)
Патријарх Иринеј: Вучићу орден СПЦ посебно за очување КиМ у саставу Србије
Ипак, није све тако једноставно.
Црква је већ много векова превелики друштвени чинилац да би била политички небитна, и политичари се одавно занимају за Цркву, и покушавају да је искористе, или барем скрајну (ако се не да искористити). На свештенству је да буде безазлено као голубови (лично), али и мудро као змије (Мт. 10, 16).
Црква има и ту улогу да буде савест друштва, и да буде та која ће указати на неправде и проблеме.
Уколико су властодршци неморални, свештенство је дужно да укаже на то. Ко други?
Уколико власт чини неправду, свештенство је дужно да укаже на то. Ко други?
Уколико су – кривицом власти – угрожени народ и светиње, свештенство је дужно да укаже на то. Ко други?
Уколико народу предстоји страдање, свештенство је то које треба да буде пример да Васкрсењу претходи Крст. Ко други?
Историја Цркве познаје многе примере светитеља који су тако чинили. Сви старозаветни пророци су управо то радили – указивали на раскорак између свакодневице и воље Божје, и на последице које ће то изазвати уколико се настави.
Свештенство, које затвара очи пред неправдама и проблемима, пред изазовима са којима се друштво суочава, не врши своју пастирску дужност. Бљутаво је и млако (Отк. 3, 16).
Шта дакле? Треба ли свештенство да се бави дневном политиком? Не – све политике су стране Цркви, и сви политичари су подједнако деца Божја, и блудни синови (и кћери, наравно). И све политике припадају овоме свету, и Црква не може да пријања ни уз једну. Али свештенство које ћути пред злом и неправдама, изабрало је своју страну.
Тешко њима у онај дан!
Наслов и опрема: Стање ствари