Сузе је пеку. Лију низ образ. / Пребијен дечак, уплакан, крут, / Шеваром пролази последњи пут. / Око му губи мајчински одраз
Јован Вулетић, Данак у крви
Са црном слутњом, да брат ће брату
душманин бити кроз поколења,
нариче мати. Ту, изнад стења,
гаврани гракћу, у своме јату.
Злослутне птице, у громком јеку,
скривајућ’ сунце слуте на дане
где села пале, носећ’ турбане,
Дечаци наши; крв своју пеку…
Лице у грчу. У срцу бол.
Растанак то је, схвата са једом.
Нариче мајка за живим чедом,
скамењен отац гледа у стол.
Сузе је пеку. Лију низ образ.
Пребијен дечак, уплакан, крут,
Шеваром пролази последњи пут.
Око му губи мајчински одраз.
Преко пропланка, у сутон оде
колона Турака, деце и коња.
Сломљена срца, мокра од зноја,
сирота мајка на земљу паде.