Конференција „Пристајем на све – Историја музичке групе Јужни ветар“ замишљена као свеобухватни приказ најразличитијих аспеката ове музичке групе, уз присуство значајних имена
Извор: ФБ страница ИЕС
У свечаној сали Института за европске студије 15. јуна прошле године одржана је конференција „Пристајем на све – Историја музичке групе Јужни ветар“. Конференција је замишљена као свеобухватни приказ најразличитијих аспеката ове музичке групе, уз присуство многих значајних имена.
Уводни део – др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије
На самом почетку присутнима се обратио директор Института за европске студије др Миша Ђурковић који је указао на агенду догађаја и вишегодишњу припрему која је претходила реализацији ове конференције. Организација конференције је захтевала озбиљну припрему и разговоре са великим бројем људи како би се формирала целовита слика. Из обављених разговора закључено је да је фокус музичке групе Јужни ветар био апсолутно само на музици. Група ни у једном моменту није имала додира са политиком, иако се често о томе спекулисало. Др Миша Ђурковић је оквирно представио области којима ће се панели у оквиру конференције бавити као и контекст у коме сама музичка група настаје али и опстаје. Стављен је акценат на Босну, Македонију и Јужну Србију као географске целине које су значајно утицале на развој Јужног ветра и његову афирмацију. У оквиру уводног дела уследио је кратки разговор са Шемсом Суљаковић, познатим лицем музичке групе Јужни ветар, која се присетила периода настајања групе, тадашње популарности и проблема са којима су се суочавали пре свега у контексту медијског непрепознавања и поред милионских тиража. Дакле, реч је о феномену да је најкомерцијалнији произвођач музике био ван мас-медија што је др Ђурковић упоредио са сличним примерима панк жанра у Великој Британији. Захвалила се организатору на тежњи да се бави овом темом и на овај начин анализира рад Јужног ветра.
Први панел, модератор др Миша Ђурковић
Први панелиста, Огњен Лопушина, имао је задатак да представи општу историју музичке групе Јужни ветар и околности у којима настаје. Стваралаштво ове групе је значајно утицало на развој уопштено музике на овим просторима. У моментима када се сматрало да је у народној музици све виђено, имајући у виду велике музичке звезде које су обележиле тај период, настаје нешто ново. Сваки од чланова Јужног ветра имао је своју специфичност. Миле Китић, Кемал Маловчић, Синан Сакић, Драгана Мирковић, Шемса Суљаковић. Када овако изговоримо ова имена делује као да се музички, можда и визуелно, не могу довести у везу али Јужни ветар је успео да их споји у целину која је компактно функционисала и бележила изузетну популарност у тим годинама. Лопушина је истакао специфичан музички израз који је утицао на комплетну музичку продукцију од тада па све до данашњих дана и модерних музичара.
Др Александар Раковић је у свом излагању народну музику довео у везу са југословенским друштвом. Наиме, развој новокомпоноване народне музике не може се тумачити без разумевања њене генезе кроз изворну музику и кафански мелос. Изворна народна музика је услед политичких збивања од 40-их година прошлог века ушла у период запостављања. Сличну судбину бележе и други, дијаметрални жанрови, који су се сматрали декадентним. Штавише, појављују се наредбе о уништењу свих плоча које идеолошки могу штетити власти. Народна музика се сматрала некомпатибилном са поимањем социјалистичког човека, док су у њеној стигматизацији предњачили високообразовани уметници. Евидентан политички заокрет се рефлектовао и на поље музике и акцентуализовао нове музичке правце и жанрове. Такви трендови су довели до статистике које је постепено искључивала народну музику из медија иако је она и у тим, све ређим, моментима бележила значајан рејтинг. Др Раковић је на основу мноштва статистичких података приказао прототип човека који је био уживалац једног или другог музичког правца. Представио је делове бивше Југославије који су били подложнији новим музичким утицајима али исто тако истакао и области које су биле верније ранијим музичким опредељењима и теже усвајали нове намете. Указано је на јасне политичке методе које су примењене у модификацији музичког укуса Југословена. Финално, све наведено представља увод у настајање музичке групе Јужни ветар и дочарава друштвени контекст у коме је потребно изборити се за своју позицију.
Јасмина Милојевић, етномузиколог, своје излагање усмерила је на аспект исламизације народне музике и улогу коју је Јужни ветар имао у том процесу. Најпре је, из угла музиколога, анализиран звук. Представљена је различитост извођача у самој музичкој групи. А Драгана Мирковић је у том смислу означена као најсрпскији елемент музичке групе имајући у виду популарну „двојку“ која је саставни део њених нумера. Указано је и на оријентализам који веома често краси последње акорде композиције. Представљен је и типичан пример оријентализма присутног код Синана Сакића кроз детаљну музичку анализу песама попут „Еј, од кад сам се родио“ и „Судбина ме на пут шаље“. Наведено излагање даје преко потребна музичка знања од значаја за разумевање музичких продуката који настају и указује да народна музика своје упориште мора налазити у народу без обзира на неке своје појединости.
Други панел, модератор проф. др Стеван Гајић
Сценариста, редитељ и филмски критичар Саша Радојевић позабавио се визуелном поетиком Јужног ветра. Представљена је дилема око момента у коме се музичка група Јужни ветар појављује. Реч је о јако турбулентном периоду у исламском свету, с краја седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, јер се у тим годинама дешава исламска револуција у Ирану, почиње рат Ирака и Ирана и совјетске војне снаге улазе у Авганистан. Тајна привлачности ислама се рефлектовала и на оно што чини Јужни ветар. Као још један значајан сегмент у тим годинама истиче се и појава видео спотова који постају неизоставан сегмент новонасталих композиција, што свакако препознаје и музичка група која је предмет разговора. Поједини аутори пак Јужни ветар не повезују ни са чим другим, сматрајући га засебним продуктом тамних и тешких емоција које су привлачиле публику незаинтересовану за позитивну енергију новог таласа. Све то се повезује са неким видом депресије која је присутна код југословенског становништва тих година, како закључује Радојевић. Обраћање Јужног ветра је било усмерено управо том „црном“ таласу на дну, док је свеопшта идентификација довела до значајне популарности ове музичке групе међу обичним народом. Поред свега тога, панелиста истиче и интеграцију ромске културе са оним што је свима прихватљиво као и супротан смер тог процеса који се огледа у, на пример, превођењу Библије од стране Мухарема Сербезовског. Финално, реч је о једном сложеном процесу на који је друштво позитивно одреаговало.
Проф. др Милош Станковић је музичке наступе велике петорке приказао као примере „паблик спикинга“, односно јавног говора. Панелиста је темељно најпре анализирао генезу коју јавни наступ пролази и методе које се у те сврхе користе, а затим наведено довео у везу са музиком. Наиме, како др Станковић наводи, први утисак који се стиче заснован је на физичкој појави и визуелном сагледавању. У том смислу, уколико се анализирају чланови музичке групе Јужни ветар може се видети да се они налазе на нивоу просечног Југословена тог времена. Изостаје атрактивност, сензационализам или одређена доза иритантности. Такође, стил облачења је апострофиран као значајан у комуникологији, стога ни тај аспект не треба запоставити приликом физичке анализе. Даља генеза пролази кроз потребу за артикулацијом односно правилним изговарањем. Као што је могућно приметити нема котрљајућег Р, шушкања, гутања слова, неправилног изговарања вокала, лењости усана. Али и те како има акцентовања, односно наглашавања појединих речи које носе јасну поруку и појачавају утицај на публику. Панелиста истиче и сугестивност извођача који су заиста певали и наступали са емоцијом. У том контексту нарочито се истиче Синан Сакић чији гестови и мимика приликом певања најбоље илуструју наведену аргументацију.
Милица Обрадовић, као наредни панелиста, хронолошки је посматрала питање мелоса у продукцији Јужног ветра. Већ педесетих година прошлог века новокомпоноване песме су код широке публике биле препознате и прихваћене као народне. Са Јужним ветром долази до интензивирања тог процеса, те тај тип музике постаје самостални комерцијални производ који се пласира путем доступних медија. Феномен мелоса се у овом случају поистовећује са стилом интерпретације новокомпоноване музике. Апропо томе данас препознајемо следеће стилске варијанте попут шумадијске, влашке, босанске, војвођанске… Укључивање песме у неки мелос јој даје етничку или локалну припадност. Неки од значајнијих обележја која помажу сврставању су мелодија, ритам, хармонија, артикулација и продукција. Па тако босански мелос препознајемо по турцизмима попут мезар, ашик, бехар, севдах док шумадијски мелос помиње џенерику, ливадче и слично. У том смислу прецизно одређивање и позиционирање музичке групе Јужни ветар није у потпуности могуће због мешавине елемената које настале композиције садрже. Управо због тога се неретко говори о стварању једног новог јединственог мелоса.
Трећи панел, модератори др Миша Ђурковић и проф. др Стеван Гајић
Увод трећег панела, поред представљања тематике која ће се обрађивати, обележио је и кратки концерт Бојана Аћимова и др Немање Девића.
Концерт Бојана Аћимова и др Немање Девића
Др Миша Ђурковић се у свом излагању базирао на лик и дело Синана Сакића уз препознатљиву фразу „Бог на небу, Синан на Ташу“. Темељном анализом приказан је амбијент у коме се Сакић развија почев од родне Лознице, која се намеће као специфичан музички крај. Сакић се развијао уз специфичан музички опус и личну везу за кафану и бубњеве које је свирао у почетним годинама каријере. У каснијим годинама његова каријера иде узлазном путањом, све до многих концерата – закључно са оним 2017. године. Једна од најважнијих ствари која је издвојена у вези са Синаном Сакићем јесте аутентичност, наиме цео његов живот више личи на живот рок звезде него на типичног певача новокомпоноване музике. Реч је о лику који је у потпуности инкорпориран у модерну културу и прихваћен са те стране, о чему сведоче и мурали са његовим ликом. Такође, др Ђурковић је указао да тај оријентални правац у новокомпонованој музици, који негује Јужни ветар, има своје претходнике попут Есме Реџепове, Шабана Бајрамовића, Бакије Бакића, али не треба занемарити и утицај који је Врање ублажено доносило музиком Станише Стошића или касније Тома Здравковић, чија музика садржи поменуту ноту оријентализма.
Проф. др Стеван Гајић је као наредни панелиста представио делове текста под радним насловом „Све је постало пепео и дим – Јужни ветар после распада СФРЈ“. Указано је да је рат поред несумњивог утицаја на многе аспекте друштва захватио и естраду оставивши последице и на том пољу. Др Гајић је указао на богате деведесете године које су, поред свих баријера, обележене и музичким новитетима. Хронолошки су представљене најзначајније композиције које су настајале у тој деценији. Након овог доба, са почетком новог миленијума, долази до значајније комерцијализације која је утицала на квалитет саме музичке групе Јужни ветар. Такав талас је захватио целокупну музику ових простора, те се све више појављују нови звукови са дијаметрално различитим мотивима од оних који су делује постајали све маргиналнији.
Видео запис целе конференције
Текст др Венцислава Димова прочитао је Петар Ћурчић, а који је бави феноменом етно и поп музике као културним изразом у Бугарској током деведесетих година двадесетог века. Значајна промена у Бугарској долази са процесима демократизације који су омогућили више слободе и у простору музике. Након упознавања са општим музичким трендовима тог простора, аутор се осврнуо на позицију музичке групе Јужни ветар у том процесу која почиње осамдесетих година. Представљена је култура касета, које су де факто доприносиле ширењу новокомпоноване музике. Након те епохе долази и до формирања музичких кућа које су водиле све већој комерцијализацији музике у којој је музичка група Јужни ветар узела учешће. Финално, утицај Јужног ветра у Бугарској није заснован само на копирању и пиратерији. Неки од најпознатијих бугарских бендова деведесетих година имали су имена инспирисана Јужним ветром.
Лазар Стојановић,
стипендиста Института за европске студије