Живео сам у вери да ће председник Србије радо прихватити предлог да му уручим „Критичко издање Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику“
Напомена Стања ствари: Почетком новембра 2022. објавили смо текст Милослав Рајковић: Писмо без одговора или Председниче Вучићу, знате ли ко је Миодраг М. Петровић? Како ни до данас није било реакције, понављамо писмо уз два додатка.
Милослав Рајковић: Писмо без одговора или Председниче Вучићу, знате ли ко је Миодраг М. Петровић?
Милослав Рајковић: Желео сам да председник свој други мандат почне заклетвом на „Законоправилу“
Протекла је пуна година откад је наведено писмо отпремљено редовном поштом на највишу адресу у данашњој Србији. Живео сам у вери да ће председник Србије, г. Александар Вучић, радо прихватити предлог да му уручим Критичко издање Законоправила Светога Саве на српскословенском и савременом српском језику, објављено у два дела, и фототипију Иловичког преписа из 1262. године (Дечје новине, Горњи Милановац, 1991), основног текста првог критичког издања овог најважнијег споменика старог српског права, чији је аутор др Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института у пензији. Желео сам да из тог непроцењивог књижевноправног рада Савиног ишчита, пре свега:
а) како се управља Државом, како Црквом;
б) како треба да се понашају државници, а како црквени јерарси;
в) како поданицима обезбедити осећај правне сигурности и како верницима улити у душу осећај праве вере из које природно происходи: поштење, честитост, морал, за шта је предуслов канонско управљање Црквом;
г) како се кажњавају државни властодршци који злоупотребљавају поверену им власт, а како се поступа са јерарсима који крше црквене каноне;
д) како поступати према непријатељима Државе, а како према непријатељима Цркве Христове;
ђ) шта је суштина и где су границе сарадње Цркве и Државе у духу теорије о симфонији;
е) како се води брига о човеку од пре зачећа до после смрти;
ж) какви смо били, какви смо данас и какви треба (или би требало) да будемо.
з) како треба судије да суде и како ценити веродостојност сведока…
Желео сам да председник свој други мандат почне заклетвом на Законоправилу, са уверењем да ће се у њему дубоко загледати у сву „множину и озбиљност питања која су испуњавала духове Срба кроз читаве векове“ (Н. Радојчић). И самерити их са питањима која испуњавају савремено поколење.
Извор: Стање ствари
Ништа се од тога није догодило!
Законоправило Светога Саве је живело и обликовало народносну и историјску свест Срба кроз многа столећа. Нашло је, нимало случајно, одјека у првoм закону устаничке Србије, оном проте Матеје Ненадовића, почетком деветнаестог века, и у Грађанском законику Кнежевине Србије из 1844. Његов животодавни дух је прожео и нашу народну епику и нашу народну етику. На жалост, ово Савино дело је одавно запостављено, како у Држави тако и у Цркви, и не само да се запоставља него се разним видовима, и управо у наше дане, војује против њега.
У Цркви се, на пример, безобзирно крше многи непрекршиви канони, о чему сведочи привидни поредак, а у суштини влада беспоредак. Можда је најеклатантнији пример да је данашњи архипастир Српске цркве, пре своје службе у Митрополији загребачко-љубљанској, као викарни епископ јегарски и игуман манастира Ковиљ у Епархији бачкој, био на челу Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА), што црквена правила изричито забрањује (правило 55. Василија Великог), под запрећењем свргнућа са свештеног чина, јер је реч о световној функцији, будући да се она не слаже са свештеничким звањем и духовном службом у Цркви. Некако у то време домаће телевизије са националном фреквенцијом преплавили су ријалити програми, порно садржаји и простачки језик. Да не говоримо о релативизацији појма Црква у јавном говору (једна је Црква Христова), заједничарењу у молитви са јеретицима, разним екуменистичким скуповима и „дијалозима“, новотаријама у литургији и много чему другом. Законоправило је, колико је знано, још увек званични канонски зборник СПЦ, али се оно као такво не примењује.
У Држави је, штавише, пре неколико година омогућено да Министарство правде изда кривотворено Законоправило истог формата, што представља изругивање лика и дела Светога Саве. Нико из Цркве није реаговао на то ругање њеном оснивачу, првом архиепископу и законодавцу. Та чињеница је нагнала аутора Критичког издања на писани протест, достављен поменутом министарству, чију садржину прилажем на крају овог текста. О томе како се у држави којој он стоји на челу у још једном мандату суди, председник Александар Вучић је могао да се обавести из прилога мом писму, ако му је оно уопште достављено (поднесак суду од 8. октобра 2021).
Позивање на Законоправило Светога Саве у савременом свету може некоме звучати анахроно. Оно изгледа анахроно у светлу убрзаног развоја савремених технологија, посебно дигиталних технологија, биотехнологија и вештачке интелигенције, али ако имамо у виду саму суштини људског постојања, припадност већине Срба православној (византијско-словенској) цивилизацији у духовном смислу, оно ништа није изгубило од актуелности прошлих столећа. Ако нам је доиста стало до васпостављања здравог правног и духовног поретка у Држави и Цркви; ако нам је стало до очувања самосвести и историјског памћења; до неговања властитог језика, писма и предања; до исконских вредности породице и школе; до сузбијања штетног деловања страних агентура и разних (каквог ли еуфемизма!) „невладиних организација“; најзад, ако хоћемо да на овом „страшном месту“ опстанемо и у наредним вековима, неопходно је да повремено ишчитавамо ову темељ-књигу српске црквености и државности.
Често се прибегава поређењу Законоправила са Великом повељом слободе (Magna charta libertatum), изнуђеним правним документом (касније названим повеља) енглеског краља Јована без Земље (John Lackland) из 1215, којим је удовољено захтевима племства у вези са порезима а ограничена моћ краља. Велика повеља, писана на латинском, постала је симбол људских права и слобода у западном свету. О Законоправилу писаном на срспкословенском су доскоро само ретки стручњаци за наш средњи век и људи из Цркве понешто знали. Настала у другој деценији XIII века, та два споменика се по много чему не могу поредити. Па ипак, морали бисмо имати поштовања према Савином црквенограђанском кодексу, макар онолико колико америчка државна администрација поштује Велику повељу.
Пре више од три деценије, у холу конгресног здања на Капитол хилу, видео сам у цилиндричној стакленој витрини реплику Велике повеље ((да ли је била златна, не сећам се) коју је Велика Британија поклонила САД поводом двестогодишњице Декларације о независности. У легенди је писало да је она извор западних начела демократије, владавине закона и човекових слобода. Писац Декларације о независности, Томас Џеферсон, један од оснивача америчке државе и њен трећи председник, унео је у овај државотворни акт нешто од духа и начела Велике повеље, настале пола миленијума раније.
За почетак, изложимо у холу здања Скупштине Србије у посебној витрини по примерак фототипије Иловичког преписа и штампаног издања оба дела Законоправила Светога Саве, црквеноканонског и грађанског, у Петровићевом преводу, како би се бар савесни посланици опомињали те највеће српске књиге. А била би на оку и свим посетиоцима овог највишег законодавног дома.
Свети Сава је ограђивао своје отачаство правом вером и законима, данас се пред нашим очима крчми део по део српског етничког, духовног и црквенојурисдикцијског простора. Право обезбеђење од свих непријатеља лежи у враћању вери и традицији наслеђеној од наших мудрих предака.
С поштовањем,
У Београду, на празник Словенских апостола Ћирила и Методија 2023.
М. Р.
Миодраг М. Петровић: Писмо Ратку Дмитровићу, директору и главном уреднику „Новости“ АД
Поштовани г. Дмитровићу,
У складу са „Законом о јавном информисању“, а у вези са објављеним у „Вечерњим новостима“ од 29. децембра 2016. године (стр. 11) текстом Бориса Субашића под насловом „Законоправило Светог Саве на поклон свету“, као „изузетан издавачки подухват Министарства правде Србије“, молим да у целости објавите овај мој коментар.
Насловница првог дела Законоправила Светога Саве у преводу Миодрага М. Петровића, Манастир Жича, 2004.
Тај „изузетан издавачки подухват“ још нисам видео, изузев слике коју објављујете уз поменути Ваш текст на основу чега ћу, за сада, изнети свој суд.
Обавештавате јавност, између осталог, о томе да је „Министарство правде ово изузетно дело наше баштине превело на савремени српски и енглески језик а затим одштампало као књигу која ће се делити као репрезентативни државни поклон“ и коју ће „добити представници више од 60 земаља“; обавештавате о томе да је „носилац“ тог „издавачког подухвата министар Нела Кубуровић“; да је „помоћник министра Владимир Давидовић био задужен за избор и приређивање правила одштампаних у књизи“.
Пошто из тог „изузетног издавачког подухвата“ цитирате само три, како наводите, „врло строге норме“, сврставајући их у некакве „антикорупцијске законе Немањића“ иако оне не припадају „законима Немањића“, нити законском делу Законоправила Светога Саве, него искључиво канонском његовом делу, и пошто апсолутно ништа из Грађанског закона у Законоправилу не наводите, Министарство правде Србије дугује домаћој и светској научној јавности одговоре на неколика важна питања, као на пример:
– Чији је превод Законоправила на савремени српски језик користило за тај свој „изузетни издавачки подухват“?
– Зашто је таквим приступом, тј. „избором и приређивањем правила“ умањило значај тог огромног црквенограђанског правног споменика, који је саставио Свети Сава, а самим тим и његов лик искривљено представило свету?
– Ко је са изворног текста превео (уколико је превео) на савремени српски језик још необјављени други део Законоправила Светога Саве, у којем је и опширна глава под насловом „Градски закон“? и др.
Миодраг М. Петровић: Чији превод Законоправила је Министарство правде користило?
Министарство правде Србије због неупућености није у стању да схвати колико таквим својим „издавачким подухватом“ наноси огромну штету науци и српском роду, игноришући сва до сада објављена научна истраживања у вези са Законоправилом Светога Саве.
Због тога ћу, овом приликом, укратко подсетити Министарство правде Србије, али и читаву јавност, на чињенице – да се скоро пуних 200 година (од времена Јернеја Копитара и Вука Караџића) покреће питање значаја проучавања и издања Законоправила Светога Саве; да је САНУ 1951. године основала посебан одбор под називом „Одбор за критичко издање Светосавске Крмчије“, који је после пуних десет година рада одустао од даљег истраживања; да се академик Димитрије Богдановић, после 20 година проучавања, у писаној форми обавезао 1975. године да Историјском институту „преда рукопис Крмчије потпуно готов за штампу до краја 1978. године“, али од тога, на жалост, ништа није било; да је први превод првог дела Законоправила објавио Миодраг М. Петровић у књизи „Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1“, Жича 2004 (стр. IX –XXXIX + 1 – 782); да се на основу тог издања појавило 2005. године пиратско издање Историјског института, мањкаво и са много материјалних грешака те због тога за науку неупотребљиво, о чему је Милослав Рајковић, филолог и новинар, писао у листу Политика од 5. јула 2006. године под насловом „Српству и науци на штету“; да је са исправног жичког издања из 2004. године, такође на пиратски начин, урађена фототипија од стране приватних лица у Земуну, због чега је интервенисала Републичка инспекција; да због таквих злоупотреба, на које подсећа и поменути „издавачки подухват“ Министарство правде Србије, урађени превод другог дела Законоправила Светога Саве засад остаје необјављен, а по обиму је већи од објављеног првог дела, као плод научног истраживања више од пола века; да је Миодраг М. Петровић, између осталог, објавио 1991. године фототипију Иловичког преписа Законоправила (књига тешка преко 6 кг), а у монографији „О Законоправилу или Номоканону Светога Саве“, Београд 1990, вратио у употребу прави назив – Законоправило уместо дотадашњег туђег и неприкладног назива Крмчија, непостојећег у време Светога Саве.
Морало је, дакле, Министарство правде Србије, као такво, озбиљније да се постави наспрам непроцењивог дела Светога Саве – Законоправила, које, између осталог, представљам као прву и највећу српску енциклопедију и својеврсну српску легитимацију, помоћу које је савршено обликована народносна свест Срба, чија је држава, благодарећи управо таквом законском споменику, цветала.
Миодраг М. Петровић, на тврђави у Серу, 2015. (Извор: Лична архива)
Да Вас подсетим, на крају, да су „Вечерње новости“ некада (видети нпр. интервју М. Рајковића са мном од 25. јануара 2015. године) имале објективнији и проверенији став према стварно до сада постигнутим научним сазнањима о Законоправилу Светога Сава.
Београд, 30. децембра 2016.
Др Миодраг М. Петровић, научни саветник у пензији
Наслов и опрема: Стање ствари