После два чудовишна масакра пажња је била посвећена „предлогу мера“ , уклањању симптома болести, а није се промишљало о моћном сплету енергија које су зло створиле и однеговале. Те енергије и силе постоје
Извор: Телеграм
Потапање
Поруку да је болесно и да му је потребно хитно и озбиљно лечење наше друштво и држава добили су на најболнији и најужаснији начин: масовним убиствима чије су жртве и починиоци деца или – с једним изузетком – веома млади људи. За нама су догађаји за које са сигурношћу можемо рећи да ће заувек променити Србију. Од масакра који се догодио 3. маја у елитној београдској основној школи није прошло ни пуних 48 сати, а нови се догодио у два суседна села надомак престонице! Седамнаест муњевитих смрти, два пуцача за које важи дефиниција „серијске убице“, све то престравило је земљу, остављајући је у стању продуженог шока и општег убеђења да је реч о збивањима која прете и угрожавају саму срж нашег националног бића и биолошког опстајања. Опасност, чије све аспекте још нисмо сагледали, па ни разумели, надвила се над егзистенцијом грађана Србије, утискујући осећања зебње, неизвесности и одвратности према злу чије присуство је изненада постало тако снажно и опипљиво. Суочавање с претњом не олакшава ни раширени (пред)осећај да је можда у питању нешто моћније и осмишљеније од наизглед неповезаних „случајности“ које су, карактеристикама оружаних напада, повезале два масовна злочина.
Тешке болести појединца и друштва могуће је лечити, али је за успешну терапију, верује се, најбоље када се истовремено проникну, сагледају и разумеју не само видљиво испољени симптоми поремећаја већ и узроци који могу бити скривени, замаскирани, недокучиви! Како је настао мрак у свести младих убица? Да ли је неко опак или нешто опако помогло да се у овом случају пређе граница која дели људскост од безумља? Неретко, последице се мешају с узроцима, па лечење буде неодговарајуће и површно. Чини се да је у овом тренутку проблем Србије управо ово друго: немогућност да се у редовима оних који успостављају стратешке правце управљања кризом и решењима постигне сагласност у сагледавању и јавном именовању узрока болести, која је, слично терминалном стању када је реч о људском организму, сада јасно показана злочињењем без премца.
Док је у данима који су уследили после два чудовишна масакра пажња била посвећена „предлогу мера“ које ће друштво и држава предузети законском и другом конкретном организационом регулативом, дакле само уклањању симптома болести, мање се, или никако, говорило или јавно промишљало о моћном сплету енергија које су зло створиле и однеговале. Те енергије и силе постоје, а ми их искуством наслућујемо, у стварности препознајемо не само интуицијом већ и разумом, опажањем, логиком… У склопу борбе са „симптомима“ најављено је и велико „разоружавање Срба“. Да ли с подразумеваним уверењем да „пушка на зиду“ или „револвер под кључем“ већ самим постојањем стварају убице од недужних!? Шта онда тек рећи за обавезни кухињски „мобилијар“ који би, по овом резону, од сваке домаћице, уз мало одговарајућих подстицаја, требало да начини тешког преступника и починиоца крвног деликта?!
Јасно, за успостављања ваљане дијагнозе узрока поремећаја потребни су памет, интуиција, знање и искуство. У случају тешких друштвених девијација, као што су извршења масовних убистава деце од стране деце, и то у друштву које је, колективно и појединачно, изложено дуготрајном политичком, правном, економском и културном насиљу, спољњем и унутрашњем, за директно „гледање врагу у очи“ потребни су и храброст, част и поштење „дијагностичара“. Било да је реч о политичарима, или стручњацима разних научних и друштвених профила. У противном, од посматрача са стране добијамо заслужене шамаре попут констатација да би „уместо јачања полицијске контроле и стварања полицијске државе, Србија требало да се енергичније и паметније бори против лажних вредности“.
Уопштено, конкретног садржаја лишено и необавезујуће – „сви смо криви“ ових дана се понавља с разних страна, али никако да се неко заиста моћан одважи да каже: „Да, крив сам за ово чињење или – нечињење.“ Оставку, неопозиву, за сада је дао само министар просвете.
Разумних, добронамерних и подстицајних сагледавања националне трагедије и њених узрока ипак не мањка. У такве убрајамо промишљање угледног нишког педагога и универзитетског професора Ненада Живановића, насловљено парадигматичним: „И сада се, као, чудимо“!
„Када смо почетком овога века похрлили ка бољој будућности, очекујући обећане милијарде, прихватали смо западне вредности, а нарочито владавину права и политичку коректност, које су нам тихо донеле транзицију, реч која је вешто сакрила сурову пљачку и деструкцију српског народа. Паралелно са транзицијом, односно пљачком, кренула је и Болоња, која је имала најмање три задатка: промену свести код младих људи, урушавање образовног система до најнижих граница и, под формом права ученика и студената – потпуну анархију.“
Ненад Живановић: Исход рада политичког, верског и интелектуалног врха – масакр детета над децом
Наводећи важних „неколико речи о нама и нашој стварности“, Живановић уочава: „Као и код транзиције, односно пљачке српског народа, Болоња је силовито кренула. Министар образовања и његове младе даме, по којима је ова нова реформа образовног система добила име – пепси реформа, растрчали су се по Србији говорећи о узвишености и екселенцији новог образовног система, о проходности и мобилности ученика, студената и професора, о значају нових курикулума, исходима, светлој будућности која је ту, одмах иза рушења постојећег ружног, застарелог и бескорисног образовног система.“
И шта се догодило?
Према овом аутору, најважније је што је успостављено стање у којем су „директори школа и декани факултета, добивши директиве, прослеђивали их наниже, професорима. А директиве су налагале: проходност, мали ниво оптерећења и демократију, односно анархију која се звала (и још увек се зове) слобода“.
Права замка, оно што је „кулминирало убиствима“ била је, каже Живановић, „скривена у оном појму Слобода. То је наиме подразумевало онај први део из поруке апостола Павла Коринћанима: све ми је дозвољено, и то без одговорности, не само према другоме већ и према себи, без које слобода постаје анархија. Болоња је увела такву слободу као највишу вредност образовног система. И млади људи су је са радошћу прихватили: не уче, не оптерећују се (односно, не оптерећују их) и слободни су и ослобођени сваке одговорности.“
Затечени у страхоти коју данас живимо, бивајући утамничени у поменутој „слободи“ која има мало везе са стварним значењем овог појма, уместо безнађа које би нам се могло учинити суђеним и једино могућим, спонтано сада призивамо и парафразирамо речи сјајног писца и храброг борца Захара Прилепина. Захар, који је прошле недеље управо чудом избегао смрти у атентату изведеном подметањем експлозива под његов ауто, рече из болнице: „Демонима поручујем: нећете никога застрашити. Бог постоји. Ми ћемо победити.“
Захар Прилепин: Украјински демони никога неће застрашити – ми побеђујемо јер Бог постоји
Приклањајући се духу ове поруке, можемо, чини нам се, да поверујемо да страшне смрти наше деце неће бити заборављене, јер – Бог постоји, као што постоје истина и добро. Зло које се догодило без сумње ће учинити да се Србија тргне, да постане свесна својих тешких бољки и ухвати се укоштац с њима.
Наслов и опрема: Стање ствари