Ћирјаковић напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива
Извор: Твитер З. Ћирјаковића
Ћирјаковићева пропаганда: Живели Србистан и паланка, живели крезуби и сендвичари, уживајте у Марији Максими, ријалитима, таблоидима, негујте и јачајте тупо исламско оријентално и рајетинско у себи, живео идеолог исламског фундаментализма и „Муслиманског братства“ Сајид Кутб, живели талибани, итд. итд. Све то можете наћи на његовом Твитер профилу и у текстовима, то је идеал и визија Ћирјаковићеве „Србије“ и „српства“, боже ме саклони.
Ћирјаковић у дебилној пароли „Мислим дакле ботујем“, наводно интелигентној и духовитој креацији којом се непрестано самозадовољава, привиђа нешто дубокоумно. Декарт се у гробу преврће. У борби против, како каже, елитистичког свињца и грађанистичких прдопудераша, он мизерно служи колонијалном свињцу у коме се Страдија данас налази, и подрепашима колонизатора на власти. То што је свесни бот у његовом искривљеном уму треба да га неком илузорном магијом учини поштеним, храбрим и исправним.
Зоран Ћирјаковић: Aнатомија брзе предаје – од „демократских протеста“ до суочавања са ломпаризмом
Са Милом Ломпаром сам имао полемику 2009. године, када је био део тадашње власти, на утицајним позицијама у државном сектору културе. Ћирјаковић, међутим, напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним и вриштећим ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива. Да је са тим нападом кренуо бар недељу дана пре него што је Ломпар интензивније почео да критикује власт због велеиздаје Космета, деловао би респектабилније и прихватљивије. Овако се само претворило у мучне изливе фрустрације и агресије, које жуља и изазива Ломпарова јавна и непопустљива критика издајничке власти. А манично, опсесивно-компулзивно бављење једним човеком које траје ево већ недељама, и трајаће ко зна још колико, у старту деградира таквог нападача. Ломпарово досадашње игнорисање делује супериорније од Ћирјаковићеве опседнутости, неконтролисаности и невладања собом.
(Извор)
Ћирјаковић као самозвани „бич крезубих“ велича крезубе и сендвичаре, тај јадан, бедан, изманипулисан, експлоатисан плебс од стране владајућег режима и система. Он жели да они остану крезуби и сендвичари, то му је мерило њихове „аутентичности“, уместо да се залаже за систем у коме ће моћи да добију зубе, или бар да их не изгубе тако лако, и да добију нешто више од сендвича. Зато он ове несрећне људе цинично и перфидно злоупотребљава само као средство, топовску храну у обрачуну са једнако девијантним другосмрдијанцима, из пуког реактивног контрирања њиховом презиру и гађењу према крезубом и сендвичарском плебсу. Све што другосмрдијанци нападају, треба слепо величати и бранити, то је проста и настрана логика Ћирјаковићеве мисли и деловања. А ту нема ничег искрено и озбиљно народног и социјалистичког. Има само типичног синдрома конвертитства који очигледно, али чудно (ипак је прошло 15 и више година), још увек тешко оптерећује Ћирјаковића јер је некада припадао истој тој „Другој Србији“. Реч је о две једнако рђаве и једнако лажне алтернативе. Лажни пријатељи народа и истински непријатељи народа, први мисле да плебс не треба да се мења, еманципује, други мисле да ни не може. Тако и једни и други цементирају плебс у његовом постојећем поробљеном и отуђеном стању.
Марио Калик (Извор: linkedin.com)
На крају, Абу Ћирјак, како воли себе да назива, происламски је аутоколонијалиста, који ваздише исламски Оријент као да ту нема ништа проблематично, и као да нисмо 500 година били под њиховом окупацијом, борили се, страдали. Србија просто треба да (п)остане Србистан. По идентичној матрици као у критици другосмрдијанаца, треба прихватити све што је против Запада, у механичкој реакцији и инерцији, то је аутоматски нешто добро и прогресивно. Нажалост, и ту је присутна неразрешена фиксираност, овог пута за Запад, несвесно веровање да је Запад и даље нешто супериорно против чега се опсесивно бори, и чиме се своја позиција потврђује као инфериорна. Нема ту оног смиреног и надмоћног достојанства које је истински уверено у слабост и подређеност противника. И као да немамо властиту српску традицију, светлу слободарску историју, вредну народну и високу културу, народ и ствараоце на које треба да се ослањамо и да их додатно упознајемо и афирмишемо. Нећете наћи код Ћирјаковића ништа о томе. Као да нисмо у предности што смо, како рече Цвијић, „саградили кућу насред друма“, па можемо да усвојимо и задржимо добре стране Запада и Истока, а оне лоше одбацимо. Али оног словенског, православног, руског Истока, не Ћирјаковићевог исламско-фундаменталистичког и талибанског. Шта ће нам то поред свега онога вредног што поседујемо. Исламски Оријент треба да буде предмет упознавања, образовања, као део опште културе појединаца и нације, такође, неговати пријатељство, сарадњу, културну размену са исламским земљама које имају идентичне непријатеље и интересе као и ми – ослободити се западне геополитичке, економске, војне, културне хегемоније. Ништа од тога наравно није спорно. Али, да њихова култура и систем вредности (п)остане део нашег националног и културног идентитета, то не. Није нам потребна доминација, и још мање монопол, ни западног ни исламског у нама. Него сопствена култура као синтеза аутохтоне српске традиције, укључујући социјалистичку, и православног Истока.
Наслов и опрема: Стање ствари