„Знаш, данас су најгласнији антикомунисти они, који би – да им Тита и комунизма није било – чували овце. И то туђе“, говорио је мој отац. И баш ме јуче некакав удбашки олош подсети на ту епизоду
Протојереј Михаило Смиљанић (Извор: Лична архива/Фејсбук)
Тамо негде ’97-’98. гледао сам са покојним оцем телевизију.
Он је иначе био беспоштедни критичар режима, почевши од Броза па редом. Чак је ’62. написао да „Партија и њено руководство воде народ и државу у пропаст“ – и за то га је Удба ухапсила насред улице. Данима се није знало ни да ли је жив. Причао нам је једном како су га три дана удбаши саслушавали као у филму, у замраченој соби са лампом упереном у лице, да установе за кога ради, и ко га је навео да посумња у руководство. Пуштен је на једвите јаде, пошто је био момчић од тек деветнаест година. Али на каријеру у тадашњем друштву је могао да заборави. Таквог га памтим: ни пред ким се није устручавао да каже шта мисли о стању у држави, о партији (касније партијама), о појединачним функционерима. Огорчени критичар Устава из ’74. за који је још за Брозова живота говорио да је увод у распад Југославије.
Елем, седимо ми тако и гледамо телевизију. За скупштинском говорницом неки из бескрајне процесије безбојних крвопија жустро распреда причу против комунизма, при томе оптужујући своје противнике да су комунисти…
Гледа га мој отац, и каже ми замишљено, можда и са дозом сете у гласу:
– Знаш, данас су најгласнији антикомунисти они, који би – да им Тита и комунизма није било – чували овце. И то туђе.
Пуно пута сам имао прилике да се уверим у истинитост тих његових речи.
И баш ме јуче некакав удбашки олош подсети на ту епизоду, и на чињеницу да се у српском друштву ни четврт века касније ништа није променило.
Наслов и опрема: Стање ствари