Проглашен за светитеља цариградски патријарх Јеремија I који је пре пет векова укинуо аутокефалност Српске православне цркве
Миодраг М. Петровић, на тврђави у Серу, 2015. (Извор: Лична архива)
(Ортодоксос типос бр. 2432, од 20. 1. 2023, стр. 8)
„Патријарх Вартоломеј и од њега одређени Синод канонизовао је 10. јануара патријарха Јеремију I. Сајтови са црквеним новостима похиташе да из ‘Википедије’ окаче кратку биографију која отвара многа питања о симонији; о произвођењу светитеља. Прилажемо одељак:
Јеремија I (Извор: Википедија)
‘Јеремија I био је васељенски патријарх од 1522. до 1546. Са прекидом у годинама 1524-2525… Имао је ограничено образовање, али је био много популаран и имао је велике управљачке способности. Изабран је од стране Синода Васељенске патријаршије, уз подршку архонта Константина Кунуписа, 31. децембра 1522, положивши као поклон Султану 500 франачких новчића и 3.500 форинти као годишњи дуг… Током свог патријарховања успео је да спасе многе цркве којима је претила опасност да их Турци поруше, служећи се силогизмом да је Град (тј. Цариград) предат а не освојен… Изгледа да је за његова патријарховања уведена дажбина, то јест да архијереји, својим избором (на то достојанство) дају поклон Патријаршији за њено економско јачање…’“
Шта је симонија? Симонија је куповина или продаја црквених достојанстава и дарова. Назив је настао од имена Симон. Тај Симон, врачар, видевши „да се полагањем апостолских руку даје Дух Свети, донесе новаца, говорећи: ‘Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога примим Духа Светога’. А Петар му рече: ‘Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце’“ (Дела апостолска 8, 18-20).
Свештено лице које се бави симонијом црквени канони подвргавају казни извргнућа (тј. лишавања свештеничког достојанства) или казни анатеме (тј. проклетства, одлучења) и искључења из Цркве. Тако, на пример, канон 23. Петошестог васељенског сабора (691. г.) подвргава извргнућу свештено лице које наплаћује Свето причешће, „као ревнитеља Симонове заблуде и злодела“. За свештена лица која то достојанство стичу помоћу новца Апостолски канон 29. налаже: „Ако који епископ или презвитер, или ђакон, новцем задобије то достојанство, нека буде извргнут и он и онај који га је рукоположио, и да се сасвим избаци из заједнице, као Симон врачар од мене Петра“.
Свети Сава у Законоправило уноси Аристиново (12. в.) тумачење напред наведеног (29.) канона, које гласи: „Овде два запрећења заједно даје: рукоположеноме за новац и ономе ко га је рукоположио, и обојица да се лише чина; а уз то још налаже да и непричешћени увек буду и од Цркве одлучени за такво превелико сагрешење“ (Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику 1, Манастир Жича 2004, стр. 128).
Састављачи Пидалиона, Агапије и Никодим, у тумачењу тог 29. Апостолског канона, наведене казне проширују на: ипођаконе, чатце, појце, до економа, екдика (defensores ecclisiastici), прозмонара (чувара цркве), чак и до посредника у таквим радњама. Све то садржано је, у ствари, у 5. канону Седмог васељенског сабора (787. г.).
Свети Василије Велики у 90. канону рукоположење за новац сматра радњом гнусном, злом, бесмисленом, крчмарском, што за последицу има анатемисање починиоца, односно онога који је рукоположио и онога ко је рукоположен.
Кад је реч посебно о произвођењу у епископско достојанство помоћу световне власти 30. Апостолски канон налаже: „Ако се који епископ послужи световним властима да помоћу њих постане држалац Цркве, нека буде извргнут и одлучен. И сви они који опште с њим“. У вези са тим, Аристиново тумачење у Законоправилу Светога Саве гласи:
„Ако који епископ буде изабран помоћу мирске власти и уз њихову помоћ прими Цркву Божју, тј. буде у њој епископ, такав, због тога што је велико прегрешење учинио, да буде извргнут и одлучен“ (нав. дело, стр. 129).
Патријарх Вартоломеј потписује Томос о аутокефалности тзв. ПЦУ (Фото: РТ Балкан)
Шта је могло да утиче на цариградског патријарха Вартоломеја да после пет векова прогласи за светитеља патријарха Јеремију I, кога је требало, због симоније, у складу са свештеним канонима, лишити епископског и патријарашког достојанства? Без сумње, утицала је његова одлука да укине аутокефалност Српске православне цркве у корист Охридске архиепископије. У томе треба видети разлог због кога се у Цариграду и на Светој Гори у последње време уместо годишњице проглашења самосталности, односно оснивања Српске православне цркве, обележава годишњица хиротоније Светога Саве. Таквом чину у Протату Свете Горе учествовао је испред Хиландара, нажалост, хиландарски игуман Методије.
Синод Цариградске цркве на челу са патријархом Вартоломејом уврстио је 10. јануара 2023. године у ред светитеља патријарха Јеремију I. Убрзо, дакле, по давању Томоса „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ од стране Српске православне цркве, не прихватајући у називу одредницу „Македонска“. По угледу на Цариградску цркву ни Албанска православна црква није прихватила исту одредницу – „Македонска“.
Проглашење Јеремије I за светитеља, иако се бавио симонијом, није једина штетна последица по Српску православну цркву, изазвана Томосом „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“. Због погрешног именовања цркве, тај Томос је проузроковао поделе у мишљењима и ставовима поглавара помесних православних цркава. Мањи број њих га је прихватио. Неки по сопственом нахођењу прекрајају предложени назив водећи рачуна о сопственој историјској прошлости кад је реч, не само о црквеној јурисдикцији, него и о геополитичким циљевима, на пример, Бугарска православна црква.
Поред изазваног разбијања јединомислија, слоге и мира у Православљу, Томосом је највећа штета нанета управо самој Српској православној цркви. У чему се та штета састоји? У отуђењу великог дела сопствене црквенојурисдикционе области. Растаче се јединственост и целовитост Српске православне цркве као једине установе која може да држи на окупу Србе читавог света. Али Америчка администрација управо то хоће да осујети. И успева. Највише помоћу подмитљивог цариградског патријарха Вартоломеја који није невин ни у додељивању Томоса „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“. По договору је свакако дошло до тога да се у Томосу остави могућност свакој помесној православној цркви да по сопственом нахођењу и виђењу исказује под којим именом цркве, у ствари, признаје Томос. Отуда и шаренило у називу, што „Македонску православну цркву – Охридску архиепископију“ не забрињава. Она ће се увек држати имена које је сама себи одредила у сагласју са мајком црквом – Српском православном црквом, у прилог чега сам Томос говори. У томе ће истрајавати уз подршку Америчке администрације, имајући у виду да је Северна Македонија чланица алијансе НАТО.
За сада стварност изазвана Томосом „Украјинској православној цркви“ и Томсосом „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ говори, између осталог, о томе да:
– предложене називе наведених двеју цркава не прихвата већина православних помесних цркава, од укупног броја њих 14;
– недостатак сагласја одражава подвојености и поделе у Цркви Христовој;
– намеће се неопходност сазива Свеправославног сабора као једино надлежног да разбијено сабере и сведе у оквире Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве.
Међутим, за наведена два томоса тешко да ће се на неком будућем Свеправославном сабору наћи решење које би било општеприхваћено, јер се цариградски патријарх поставља надмено и неканонски не само у случају „Украјинске православне цркве“, а „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ довољан је адут то што је добила Томос од мајке цркве – Српске православне цркве, чега ће се чврсто држати. На делу ће се, дакле, показати да се таквим импровизованим томосима обесмишљава улога и ауторитет Свеправославног сабора, што води дубљем нејединству и цепању аутокефалних помесних православних цркава.