Све што се дешава у дијаспори није кривица екумениста, попут грчког стипендисте владике Максима, већ и наше парохијско одвраћање главом у стилу „ћути немој говорити лоше против Цркве” и забијање главе у песак
Извор: Стање ствари
Браћо и сестре, помаже Бог!
Одлучио сам да поводом текста Института Арчибалда Рајса: „Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци” објавим своја запажања из парохије у „Светог Саве” из Лос Анђелеса која се налази под управом владике Максима. Ја сам члан ове парохије од средине деведесетих и мене као Србина избеглице боли ова апсолутна предаја нашег националног блага. Проблема у свакој парохији има, то је све људско, али доласком новог Управног одбора дошло је сукоба између верника и неверника. Наиме, међу главнима се налазе људи који не долазе у Цркву, комунисти по уверењу и једини је циљ да се једу ћевапи и да се са што већим успехом изнајмљује сала за прославе. Па заправо се стиче утисак да се не зна: да ли је протојереј Предраг Бојовић задужен за управљање ове наше верске задужбине или чланови Одбора? Верници немају никакав глас а чини се да ће доћи време када нећемо моћи ни да долазимо тамо.
Институт Арчибалд Рајс: Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци
Екуменизам у Америци стигао много пре него у матици. На пример, просечно Литургија траје око 2 сата, међутим када владика Максим одлучи да нас посети, он то ради по неком новом скраћеном режиму. Ако успе без прекидања хора да Литургија траје 45 минута – то је заправо успех. На питање о ”новом правилу” упућеном владици он је одговорио самоуверено: „Црква је постала модерна и тако ће Литургија трајати краће.” Да не заборавим колико је пута хорско извођење ”Оче наш” прекинуо господин владика, изазивајући негативне реакције верника. Овакве и сличне праксе довеле су до тога да СПЦ изгуби врло важну светињу, манастир Св. Пајсија у Аризони. Приговарајући и на мирне начине покушавајући да некако нађу компромис са модерним владиком Максимом, монахиње овог манастира су пре две године одлучиле да се потпуно растану са СПЦ и приклоне се РПЦ.
Слични се приговори чују из осталих парохија на Западној обали и већина сматра да владика Максим није способан да води овако важну верску институцију и да би га требало поставити за професора пошто једино о чему заиста говори су књижевност и теологија. Само дијаспора разуме да смо у Америци под тешким искушењима, где материјално преовладава над оним духовним и тај тест су већина наших поглавара пали, јер људи су престали да верују Цркви као месту утехе и тамо где Христа нађу они што Га изгубе. Друго, под вођством протојереја Бојовића, Литургија се све мање служи на матичном српском. Донедавно због све већег прилива верника других националисти (углавном руских и белоруских) уведено правило без икакве скупштинске сагласности, да се Света Литургија служи на енглеском језику. Треће, поводом славе Светога Саве, Литургију је служило преко 25 епископа из САД. Међу њима се налазио и фанариоит Елпидопорос који је познат верницима по својим либералним ставовима. Наиме, Литургија је служена на грчком језику а већина сталних верника је одбила да присуствује оваквој важној свечаности.
Све што се дешава у дијаспори није кривица екумениста, попут грчког стипендисте владике Максима, већ и наше парохијско одвраћање главом у стилу „ћути немој говорити лоше против Цркве” и вечно забијање главе у песак, коначно ће нам се обити о главу када ћемо Христа славити у катакомбама. Следећу пут, драги моји парохијани стисните зубе и укажите вашим старешинама на издају како Косова и Метохије а тако и наше матице.