У великим светским метрополама постоје „сламови“ – четврти за сиромашне, грађене спонтано и без плана. Богати стоје иза процеса „џентрификације“ – приватизације земљишта у центру града
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Кад су трговци постали виша класа, пијаца је заменила форум, а град се развијао око пијаце, поред пијаце се увек налазила црква (нпр. Француска 14. век). Након тријумфа рационализма, град се градио плански и геометријски (нпр. Париз). Кад се догодила индустријска револуција, недостајала је радна снага за рад у фабрикама у градовима, па је дошло до масовне миграције из села у град, а грађани су се отуђили од природе.
Исток је каснио са индустријализацијом и урбанизацијом. Комунистичке револуције у Русији, Кини и другим државама то су промениле и брзо су сустигле капиталистичке државе. Социјалистички индустријски градови били су депресивни, прљави и загађени, исто као и капиталистички индустријски градови, посебно у САД и Великој Британији. Урбанизација је пратила индустријализацију. Социјализам је пратио капитализам.
Према прогнозама УН, у свету ће 2030. године у градовима живети око 5 милијарди људи, што ће бити више од 50 одсто светске популације. Средином 21. века, у свету ће бити бар 50 градова са преко 10 милиона становника. Урбанизација највише касни у Африци, али је у Африци и најбржи процес урбанизације. Села умиру, градови постају пренасељени. Градови су постали велике спаваонице, улице је освојио криминал (нпр. Чикаго и Детроит). Сиромашни су непожељни, полиција их склања из четврти богатих, а богате полиција не може да заштити у четвртима сиромашних. Богатима је потребна радна снага и послуга, а сиромашнима је потребан посао. Лакше је живети и радити у граду, него на селу које сви пљачкају. Сви желе да живе на „грбачи сељака”.
У великим светским метрополама постоје „сламови“ – четврти за сиромашне, грађене спонтано и без плана. Становници „сламова“ су радници који раде углавном на црно и подижу куће на земљишту које углавном није у њиховом власништву. Трећину светске урбане популације чине становници „сламова“.
„Слам“ у Индији (Фото: : Guliver/Thinkstock)
Богати стоје иза процеса „џентрификације“ – приватизације земљишта у центру града, трансформације радничких четврти, како се центар града ширио. Сиромашни су терани на силу, рушене су им куће, да би се на тим местима градили нови објекти. У Европи и САД први талас „џентрификације“ догодио се средином, а последњи крајем 20. века.
Кад се гради нова инфраструктура, руше се делови града у којима живе сиромашни, и доводе се радници из неразвијених региона и држава да раде као јефтина радна снага… Тако су се развијали Шангај, Сеул, Мумбај, Дака, Хо Ши Мин, Мексико сити, Рио де Жанеиро, Јоханесбург, Њујорк, Лондон, Париз, Москва… Дакле, са једне стране, шире се „сламови“ или насеља сиромашних, а са друге стране, богати желе више простора за себе, тј. имамо „џентрификацију“, а градови постају као логори, што се показало током пандемије корона вируса и „закључавања” становника. Лакше је контролисати кретање и уцењивати грађане који живе у градовима, него грађане који живе у селима. Градови имају све више становника, али је градски простор за сиромашне све мањи и угрожена си им права и слобода кретања. У неким градовима на Западу праве клупе на којима бескућници не могу да спавају, или уклањају клупе из паркова, само да бескућници немају где да седну… Све је више протеста због таквог развоја градова или друштва. Донета је и светска Повеља о праву на град (Kито и Барселона 2004). Сваки грађанин има право да користи ресурсе града, да се слободно креће и да утиче на развој града. Било би добро донети и повељу о праву на село или повељу о праву на повратак у село (право на повратак природи).
Ретки су левичари који ће признати да је левица издала радничку класу и да не постоји економска левица. Левичари и даље за све криве капитализам и желе револуцију. Да ли би нова револуција решила проблем „џентрификације” на „планети сламова”? Да ли би левичари то решили онако како предлаже Светски економски форум? Да ли би се вође револуције, након револуције, уселили у виле капиталиста и живели као аристократе? Да ли би рушили цркве и убијали свештенике? Разлике између богатих и сиромашних све су веће и опасност од револуција и класног рата постоји, то није спорно.
Међу богатима данас је све мање индустријалаца, јер индустријски капитал заостаје за капиталом који стварају тзв. „ексисти” који контролишу медије и интернет (ствари). У САД, индустријалци су углавном конзервативци, десничари, а „ексисти“ су углавном либерали, левичари који се баве информационим и зеленим технологијама. Између њих су банкари и инвестициони фондови (финансијски сектор), и капиталисти попут Илона Маска, који је и индустријалац и близак конзервативцима, и бави се информационим и зеленим технологијама и сања да уграђује чипове у људски мозак, попут либерала и левичара из Светског економског форума. Међу њима данас постоје сукоби, то је добро објаснио Андреј Фурсов. Док њихово богатство расте, нестаје средња класа, настао је прекаријат, шире се „сламови”, гета или фавеле… Глобалистичка левица бави се само правима сексуалних мањина, трансхуманизмом и друштвеним инжењерингом.
Андреј Фурсов: Какав свет граде светске елите – три главна удара на човечанство
У Србији је исто тако велика разлика између богатих и сиромашних људи, главни град се развија док већина региона пропада, а појавили су се и трагови „џентрификације” и „сламова”: нпр. како је расељен простор где се гради „Београд на води” (који граде и радници из Турске, почели су да се доводе и радници из Индије), како изгледају тзв. „картон ситији” и нека београдска приградска насеља, а са друге стране, развијају се Копаоник и Златибор, где одлази тзв. „џет сет”, који живи на Дедињу и Врачару. Нови Београд грађен је плански, геометријски, као „индустријски град” са фабрикама и био је „највећа спаваоница” на Балкану, данас је пун тржних центара и пословних зграда (за банке, ИТ компаније…) и кладионица, живот на Новом Београду постаје прескуп за радничку класу, као и у ширем центру Београда, где су нагло скочиле цене станова и остали трошкови и где се зграде граде и у парковима. И Србија постаје држава у којој богати живе у изолованим градским насељима покривеним видео надзором које чува полиција (као Дедиње, или близу града: Авала, Космај, Фрушка гора), шетају обалама река и пију кафу на сплавовима, одлазе у скијашке центре и бање, воде децу на море, док сиромашни (и њихова деца) животаре у неразвијеним приградским насељима, или у „сламовима”, без канализације и без паркова за децу, као подстанари или у илегалној градњи, увек у страху да могу остати без крова над главом и без посла.
Некако мора да се обузда лихварски, неолиберални капитализам, и заустави Империја лихвара на нашој граници. Зато руски родољубиви интелектуалци помињу изградњу „православног социјализма” или „нуклеарног православља”, што је објаснио проф. др Слободан Антонић. Међутим, и Империја лихвара жели да уведе социјализам (Светски економски форум воде антихришћански капиталисти и социјалисти). То би, онда, био антихришћански социјализам. У суштини, да се реши проблем социјалне неједнакости и лихварског капитализма, или отуђености (атомизације друштва), није потребно више социјализма, потребно је само да се угледамо на Христа (нпр. брига о сиромашнима и болеснима, солидарност, живети скромно или скоро аскетски, у заједници са „другим” који није „пакао”…). И то није разлог да се уништи и оно што је добро у либерализму (лична одговорност, право на: слободу избора, говора, приватност, приватну имовину и да се живи од свог рада, здрава конкуренција…). Хришћанство је изнад и социјализма и либерализма, хришћанство је изнад и индивидуализма и колективизма.
Пошто постоје империје које желе да окупирају Србију, било би добро да и Србија има „нуклеарни штит” (могуће једино у савезу са Русијом), па да у миру развијамо културу, у којој ће духовно бити важније од материјалног и неће владати закон јачег и богатијег. Стичу се услови за стварање савеза са Русијом, што отвара пут за стварање праведнијег друштва, правне а не полицијске (или мафијашке) државе, новог економског модела у новом државном уређењу, новог система образовања, за неговање нашег идентитета и традиције, што ће довести и до промена у изгледу (планирању) српских градова и села.
Само још да се појави елита достојних, елита чији чланови осећају „страх Божији”, они који су силни када су слаби, који ће бити скромни и кад су на власти, делити „судбину народа”, које ће народ да поштује и следи зато што су такви, а не зато што као „велике вође” народ воде „чврстом руком” и деле мрвице са свог стола. У сваком систему, на врху је мали круг моћних и богатих људи за које закони не важе, око њих је мањи слој повлашћених следбеника, док већина живи у дужничком ропству, или у сиромаштву. У сваком систему појави се јаз између теорије и праксе, између речи (идеала) и дела., јер падају људи који воде систем. Власт, новац, моћ и слава кваре људе. Кад не би дошло до јаза између теорије и праксе, између елите и народа, кад би било мање лицемерја и двоструког морала, непотизма и корупције, то би онда био нов систем или другачији од постојећих система.
Тако нешто не могу да гарантују ни људи који осећају „страх Божији”, јер верник може да падне, а камоли богоборац; ипак, веома је важно да постоји таква воља (вера), да постоје самокритика и самодисциплина, да постоје такви узори и ауторитети. Уместо револуционарног духа, да нас води Свети Дух. И да васпитавамо и образујемо децу у складу са хришћанским вредностима: да деца не буду размажени снобови и лихвари, да немају робовски менталитет, да деца воле и умни и физички рад (да ли одумиру села и зато што је све више лењих људи, а због чега цвета посао са доставом хране у граду, и бубе ће јести само да не раде на њиви, у башти, у кухињи…), да знају да су пред Богом сви људи једнаки, да ће први бити последњи и све тајно постати јавно, да живе од свог рада, да поштују старије и боље, али и млађе и слабије, да воле природу и да не бацају смеће на улице и реке; да деца постану личности, а не „човек-маса”. Другим речима, „нуклеус праведних” мора да створи „нуклеарно православље” да би било благодетно, и после тога да га негују „сиромашни духом” или они који се Богом богате.
Дакле, ако не желимо да постанемо друштво подељено на 1% богатих за које не важе закони, који живе у изолованим обезбеђеним насељима и чија деца иду у елитне школе и болнице, и 99% сиромашних за које важе закони (богатих), који живе у „сламовима” или заосталим селима и чија деца иду у лоше школе и болнице (или уопште не иду), није потребна револуција, потребно је да дође до моралног препорода, да научимо како да „вратимо ум у срце”, да будемо стрпљиви и вредни, да стекнемо христолику љубав и искрено волимо Бога свесни да је Небески Град у нама и да у Царству Небеском нема места за грешнике, свеједно да ли су били сиромашни или богати и где су живели.