Тутуш је написао књигу да би добио награду. Испунио је све услове: књига није обимна, убеђује како је Титова Југославија била идиличан систем, у књизи су жртве Хрвати и муслимани, а зликовци Срби
Александар Тутуш са својом књигом 671 (Фото: Фејсбук)
Приказ књиге Александра Тутуша 671; издавач Бернар, 2018, Београд, стр. 156.
Прочитавши последњу реченицу књиге, запитах сам себе шта мислим о том штиву. Тако радим годинама. Општи утисак о 671: осећам се преварен. Зашто? Књига није велика литература, али је солидно новинарско дело. Читао сам је с напетошћу, до прве половине књиге. А то је најважније за једно литерарно дело, како рече мој омиљени писац Роберт Луис Стивенсон. Књига просто мора да је интересантна. И то је све. Боља је, по мени, Тутушова, него, на пример, књиге које су примиле НИН-ову награду: она из 2015, Филипа Давида, из 2018, Дејана Атанацковића, или из 2020, Саше Илића. Тутуш је интересантнији од њих.
Но, други део 671 знатно је слабији. Како се књига приближавала концу, све је било лакше погодити крај. Догађај је познат из недавне прошлости, из године 1993. То је лош знак за аутора. Зашто сам погодио? Па зато јер је Тутуш написао књигу – тако ми се чини – с очевидном намером да добије награду. Испунио је све услове: књига није обимна, има нешто мање од сто шездесет страна, лако се чита, затим убеђује како је Титова Југославија била добар, идиличан систем, а лоше је дошло после њега, а у Београду су сви лепо живели. Нико није питао како ти је име, да ли си Македонац, Хрват, муслиман, Словенац, атеиста, римокатолик – и, најзад, жртве су у овој књизи Хрвати и муслимани, а зликовци су Срби – и то из Босне.
Приказ књиге на страници Делфи књижара (Извор: Делфи)
Сценарио као да је писао деда Сорос, или неки његови представници из натовског „невладиног сектора“ из Београда. Таквих књига и филмова за последњих тридесетак година има много. Једина разлика је што сам сличне филмове или књиге прозрео већ после кратког времена. Тако сам после петнаестак минута напустио биоскоп – заборавио сам име филма – видевши да београдски глумци долазе у Босну међу Србе и праве се да не разумеју шта се догађа. Глуматарали су као да су се родили у Бостону или Бризбејну. Смејали су се српским сељацима, јер се ови – замислите! – сећају хрватских покоља из 1941. у херцеговачком селу Пребиловци, или Дракулићима поред Бања Луке. А београдски глумци – све деца Титових генерала и пуковника – чуде се: „Јао, баш су ти сељаци смешни и глупи!“
Или она глумица из Београда, чији су родитељи, судећи по њеном имену, Срби, а она поносно глуми муслиманку из Босне, коју силују „српски агресори“. И овоме сам филму заборавио име, али сам биоскоп напустио такође веома брзо. Просто је реч о одвратној пропаганди против српског народа вођеној из Београда. Људи који праве такве филмове или пишу књиге сличног садржаја примају често не мале новчане награде из држава који су се истакле у злочинима против српског народа, како године 1914. и 1941, тако и 1991. и 1999.
По којим критеријима се данас додељују књижевне награде у Србији блиставу анализу написао је Слободан Антонић: „Нинова награда 2020“.
Слободан Антонић: Нинова награда 2020. – инаугурација колонијал-арта
Но, да се вратим књизи 671. Не тврдим да се то, како описује Тутуш, није могло догодити у Београду, нити поричем да су и представници српског народа чинили злочине. Оно што замерам овој књизи је чињеница да су најмоћније земље света, те медији којима они управљају, искључиво говорили о српским злочинима, најчешће их преувеличавајући. Истовремено, злочине над Србима најчешће су прећуткивали. Тако је настала црно-бела слика о грађанском рату у Југославији. Не видим разлога зашто бих ја, Србин, учествовао у тој срамној игри против сопственог народа. Тутуш је млад аутор, рођен године 1974. Надам се да ће његово следеће дело бити далеко зрелије, те да ће већу пажњу посветити пре свега лепоти српских речи и израза.
Из необјављеног Дневника