О Косову се много говорило, говори се и говориће, а овде и сада најкраће буди речено: Косово је тапија српског права на живот и права на постојање
Срђан Воларевић (Фото: ЈВП/Печат)
Сви антрополошки налази мораће да се сложе да српска јуначка песма „Женидба Душанова“ казује о установљавању новог и одбрани старог животног циклуса. Новог, зато што се цар жени, старог, зато што се тај обред врши на начин предака. Осим читавог низа одређених испита, постављених пред женика, савладавање њихових и задобијања ђевојке, што са собом носи и ознаке универзалних порука, ту је и, као нешто посебно, у игри однос православља и римокатолицизма.
Још од Фрејзера одлика плодности за антропологију представља највишу ознаку постојања, док та ствар смештена у циклус, изван митолошких оквира, у људском животу, највишу потврду има у браку. Стога када српски цар Стјепан проси ђевојку, он не чини ништа друго осим што тиме тврди своје легитимно право на располагање српским земљама – тако да царица, делећи с њим тај трон, чини употпуњено подручје живота. По томе њихово дете је престолонаследник, јер происходи из старог, то јест новог животног циклуса.
Уз многе пратеће и, понегде, за себе издвојене поруке песме „Женидба Душанова“, чини се да је основна: одбрана лика породице, царске, у чијем окриљу се остварује сав живот, распрострт свуда по јурисдикционим земљама. Тако геније српског епског певања види женидбу од које зависе и земља и живот.
Међутим, српски народни певач познаје и другачије одношење према ствари женидбе. То се најбоље види у оним песмама које казују о Србима из Далмације, односно о ускоцима. Пре свега то су песме „Женидба од Задра Тодора“ и „Женидба Стојана Јанковића“. У стиховима обе песме нема ни трага од тежње да се установи животни циклус, односно брак, као какво јемство будућности. Ту се женидбом однос према животу описује у истом оном смислу као и однос према рату, у нарочитом ратном стању.
Вероватно као изразитија одлика динарског типа живота и оних виолентнијих Срба, овде је женидба, а тиме и брак, схваћена само у смислу оправдања јунаштва. Као кад се жени Стојан Јанковић. Брак се подразумева као нужност, као нарочит модус постојања, али око њега се суштински, за Србе из Далмације, односно ускоке, ништа не збива.
У „Женидби Душановој“ Милош Војиновић је царев заточник који у ритуалу, у низу тешких испита снаге, умности, довитљивости, господствености, треба да одбрани и царево право на женидбу и царство; док Стојан Јанковић, загледан у Туркињу Хајкуну, на путу да је отме, бивајући заробљен од њеног брата, треба да одбрани искључиво и само сопствену личност, на најличнији начин. Као што и сам Стојан у песми вели: „Нисам више ни имао друга / осим Бога и себе једнога“. Пред њим је, дакле, само највиша степеница јунаштва која се, на ускочки начин, крунише покрштавањем Туркиње ђевојке, односно венчавањем. Тиме се брак, као установа целисходног и испуњеног живота, за овај ускочки део српског наслеђа находи у виду нечег што се само по себи разумева и о чему не треба посебно трошити речи.
У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ ствар са женидбом на веома сликовит начин описује српско разумевања женидбе, односно брака, односно услова живота. Одмах и без увијања треба рећи: за безбожничку и рационалистичку свест, која у Косову гледа прославу великог српског пораза, ова песма не може имати свој истинит лик и смисао. Атеистичка или хуманистичка мисао је ограничена тренутком, случајем, нарцисоидношћу. Њено простирање изван ових граничника, доноси само злобу, цинизам, пакост.
У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“ на пољу Косову, суочени смо са најстрашнијим искушењем: да је животни циклус, као женидба и удадба, као брак, узапћен и суновраћен зулумћарском вољом црног Арапина, персоне коју ништа не везује са том земљом. Ни гробља, ни градови, ни храмови, ни задужбине, ни манастири. Он не живи у дворима, већ под шатором пустим, што је најпривременије боравиште човеково. Чак га краси атрибут прекоморче, којим се наглашава колико он не спада уз ту српску земљу. А окружен је са четрдесет бесних слугу – што независно од саме те цифре, као метафоре предочава окупаторску војску.
О Косову се много говорило, говори се и говориће, а овде и сада најкраће буди речено: Косово је тапија српског права на живот и права на постојање. И када га је црни Арапин, прекоморац, окупирао и спровео свој окупаторски закон, ударивши свадбарске дажбине, најгрђе за Србе, изместио је живот из свог тока. Нит се ко жени, нит се ко удаје, а да у то нема уплива црни Арапине, прекоморче. Животни циклус је разорен, прекинут. Онај архетип венчавања цара и царице, за нови животни циклус, на Косову је уништен. Тиме се заокругљује најстрашнија и највеличанственија порука за Србе: нема им живота без Косова. Тако се и Марко Краљевић суочио с истим питањем. О савремености порука Марковог мегдана с црним Арапином, прекоморцем, казују нам свакидашње вести с Косова и Метохије.
Емитовано на Радио Београду 17. априла 1998, а из књиге Извештај из земље Лотофага