Душан Илић: Репрезентативни фудбалски дрес као одраз националне идентитетске политике

И док Мађари и Пољаци, Холанђани и Италијани чувају своје традиције, а Хрвати и Немци обнављају своје „старе“ симболе, Срби и Руси експериментишу својим идентитетом и газе своју хералдику

Ових дана одржава се 22. светско првенство у фудбалу. По први пут, Мундијал се организује у ово доба године, а први пут домаћин је једна арапска, муслиманска и блискоисточна земља – Катар. Иако би о специфичностима овог првенства могло још доста да се говори, посебно о срамном избацивању репрезентације Русије из баража за одлазак на Мундијал из чисто политичких разлога, у овом тексту нарочито ћемо се осврнути на националне фудбалске дресове које земље учеснице носе у Катару. Зашто је, наизглед споредна прича о фудбалским дресовима, важна за идентитет једне земље. Превасходно из разлога што дрес представља један од најупечатљивијих визуелних израза националне симболике. Због тога је однос према дресу, његовом дизајну и одабраним бојама, само један од одраза стања националног духа једног народа, односно националне културне политике конкретне државе. Зашто је фудбалски дрес вернија слика националне симболике од дресова у другим спортским дисциплинама. Понајвише из разлога што се овај спорт назива најважнијом споредном ствари на планети, али и из једног практичнијег разлога. Наиме, фудбалски дресови, за разлику од других спортова, имају три компоненте: мајицу, шортс и штуцне. Имајући у виду да су највећи број државних застава тробојнице (триколоре), јасно је да се националне боје једне земље могу најверније приказати на фудбалском дресу. У овом тексту се нећемо бавити детаљима, односно шарама, стилизацијом грба, дизајном појединих произвођача и томе слично, него искључиво употребом и распоредом боја на репрезентативном дресу.

Пошто ова тема понајвише погађа друштва са озбиљном идентитетском конфузијом или друштва у којима глобалистичке елите предано раде на затирању идентитета, посебну пажњу ваља посветити европским селекцијама. До пре петнаестак година, односно у време док није започело експериментисање на овом плану, дрес је углавном био копија тробојне заставе. Примера ради, заставе Француске или Југославије (плаво-бело-црвена тробојница) пресликаване су на дресове, на тај начин што би мајица била плаве, шортс беле, а штуцне црвене боје. На тај начин се преко дресова, визуелно одржавала веза са националном симболиком оличеном у застави. Помоћни дрес бивао је упрошћенији, тако што би боје мајице и шортса биле замењене, а боје штуцне пратиле помоћну боју мајице. Тако се добијала помоћна, бело-плаво-бела комбинација, која би ређе била потпуно упрошћена – једнобојна бела. Такав принцип пратиле су и друге репрезентације са тробојном заставом, попут Мађарске, Хрватске, Мексика, Египта, Камеруна, Естоније итд. Но, добар део застава јесу двобојне. Ради се о већини нордијских земаља, затим државама  Пиринејског полуострва, али и бројним новим државама насталим распадом некадашњих социјалистичких федерација, као и неким старим државама, попут Аустрије, Швајцарске, британским земљама итд. Овде је углавном примењиван принцип да се две боје комбинују наизменично. На пример, ако је данска застава црвена са белим крстом, онда је основна комбинација црвено-бело-црвена, док је помоћна обрнута, бело-црвено-бела. Зато нпр. Португал користи црвено-зелено-црвену комбинацију, имајући у виду да на његовој застави доминира црвена у односу на зелену боју. Друга опција је да главни дрес буде комплетно у једној боји, док би помоћни био комплетно у другој боји. Грчка, Украјина и Кипар су најбољи примери таквог комбиновања. Поједине земље имају своје специфичности које на посебан начин одређују и њихов визуелни идентитет у тим случајевима. Најистакнутији примери јесу репрезентације Холандије и Италије. Наиме, Холандија је надалеко чувена по својој наранџастој боји, која је у ствари боја краљевске куће Оранж-Насау, а која је била прва боја на првобитној холандској тробојници из 17. века. Са друге стране, Италијани носе традиционалне азурно-плаве дресове, јер су такви дресови установљени још 1911. године, у част њихове тадашње династије Савоја, која је ову нијансу сматрала својом. Но, многи се питају зашто су немачке фудбалске боје бело-црно-беле, када им застава има потпуно другачији изглед. Водећи се „француском“ логиком, овакав немачки дрес би могао бити помоћни дрес из времена Немачког царства, када је застава била црно-бело-црвена. Међутим, тешко је наћи објашњење зашто је шпански дрес тренутно потпуно црвени, а традиционално црвено-плаво-плави, кад је застава ове земље црвено-жуто-црвена. Једини могући одговор био могао бити да се тиме одржава традиција из предратног доба, када се још увек није толико полагало на изглед фудбалских дресова.

See more

Sad je i zvanicno!

Ovo je dres Srbije za KATAR! pic.twitter.com/kRvjmdewhA

— sportsscandals (@sportsscandals1) August 13, 2022

Протеклих година, како смо већ рекли, доста је експериментисано на овом пољу. Разбијане су традиционалне тробојне и двобојне комбинације, те се све чешће прелазило на потпуно једнобојне дресове. Па је једно време Француска носила потпуно плаве, Португал и Шпанија потпуно црвене, а Немачка и Енглеска потпуно беле одевне комбинације. Или се ишло још даље, па су тробојни свођени на двобојне дресове, са чудним распоредом боја, где би мајица и шортс били једне, а штуцне друге боје. Такође, све чешће се догађа да и мајице и штуцне постају двобојне, иако нису изворно биле такве. Са једне стране, велики број држава је направио конфузију са визуелним идентитетом своје репрезентације, убацујући сиву боју или флуоресцентне боје, које потпуно обезличавају националне традиције. Неке су отишле још даље. Тако је на пример Шкотска једно време носила ружичасте мајице, које немају никакве везе са тамошњим традицијама, осим ако репрезентација ове земље није желела да феминизира своје дресове. Са друге стране, поједине селекције у последње време одабиром конкретних боја показују приврженост одређеним традицијама, које могу бити веома спорне. Тако на пример, помоћни дрес репрезентације Хрватске је већ неколико година потпуно црн, иако ове боје нема ни на застави ни на грбу ове државе. Једино утемељење које се може наћи јесте исказивање поштовања према злогласној Црној легији Јуре Францетића или генерално усташкој идеологији, чији је један од заштитних знакова била црна униформа. Такође, све чешће се као помоћни дрес Немачке јавља црно-бело-црна варијанта, која умногоме подсећа на период Рајха, када су овакве боје доминирале тамошњом хералдиком.

Када је реч о репрезентацији Србије, ситуација са дресовима представља можда и највернији одраз националног немара наше државе и друштва према сопственим симболима. Наиме, од обнове државности 2006. године, након 88 година уведен је црвено-плаво-бели дрес, што је одражавало распоред боја на српској тробојници, али и српску народну ношњу у динарским крајевима. У појединим ситуацијама дешавало се да због подударања са противничком селекцијом, основни дрес буде упрошћен, црвено-плаво-црвени. У ретким случајевима главна одевна комбинација наших фудбалера била би црвено-бело-црвена, што није без историјског утемељења, имајући у виду да јужносрпска (македонска) народна ношња чува и дан данас овакав распоред боја. Куриозитет је да једна застава из времена цара Душана има исти распоред, што је поједине хералдичаре навело да је стег Српског царства личио на данашњу заставу Аустрије. Било како било, у периоду од 2006-2014. године, српски национални дресови пратили су нашу националну симболику. Било је појединих експеримената који су се тицали конкретног дизајна. На пример, на Мундијалу 2010. године када су наши репрезентативци на мајицама носили стилизовани скандинавски крст, али то није нарушавало визуелну представу српске тробојнице.

Међутим, у последњих девет година готово се усталила пракса да српски дресови буду потпуно црвени. Нико никада није дао објашњење за овакав потез. Такође, све чешће та „црвена“ боја и не представља црвену боје са наше заставе, већ представља поједине светлије нијансе црвене, које под различитим осветљењем више личе на ружичасту. Последња држава која је на овим просторима имала потпуно црвену боју била је краткотрајна Мађарска Совјетска Република Беле Куна (1919), па је неразумљиво зашто би наши дресови требало да буду комплетно црвени. Са друге стране, ружичаста боја можда јесте примерена одрастању девојчица, али какве она везе има са нашом симболиком, мени није познато. Једино, ако нам, након феминизације војске, није жеља да феминизујемо и визуелни идентитет мушке фудбалске репрезентације. Српским стопама иде и Русија, која се након првих неколико година након распада СССР, када је практиковала руске националне боје – бело-плаво-црвено, брже боље, последњих петнаестак година, вратила својим непреболним совјетским традицијама и црвеним дресовима. Тако да је данашњи руски дрес потпуна копија некадашњег совјетског. Од сличне бољке пате и наши национални савези у кошарци и одбојци, који су српским селекцијама вратили непреболни плави дрес, симбол југословенског спорта.

И док, са једне стране, Мађари и Пољаци, Холанђани и Италијани, чувају своје традиције, а Хрвати и Немци обнављају своје „старе“ симболе, Срби и Руси експериментишу својим идентитетом и газе своју хералдику. Или то ради неко други у њихово име. Стога, и не треба да чуде резултати које споменуте селекције остварују на терену.

Душан Илић,
Институт за европске студије

Погледајте још