Oчигледно да ће ово потрајати, а изгубљена битка, па и осећај срамоте, није изгубљен рат. Тужно је то што ће страдања само да се умноже, са великом вероватноћом да се прошире
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Лоше вести са фронта. Веома лоше. Не бацају у резигнацију само нас навијаче, већ првенствено оне који се боре и крваре. Прилика да непријатељ ликује, посебно његов навијачки сектор који, нажалост, постоји и код нас.
Нисам се до сада скоро уопште оглашавао по овом питању из неколико разлога:
– нисам стручан;
– иако здушно подржавам Русију не могу да пренебрегнем да се рат води међу браћом, а за рачун истинског непријатеља;
– бојим се, по природи сопствене слабости, ескалације која ће нас све довести до краја.
Ипак, правим изузетак, не да бих се правио паметан, већ зато што је тешко претварати се немушт пред драмом човечанства.
Шојгу наредио Суровикину: Повуците снаге на леву обалу Дњепра
Иако је сада јако тешко, не мислим да треба да склизнемо у очајање. Битка се и даље бије, а исход је познат, као и увек, једино Господу. На крају колико год мислили да смо на страни правде, нико није праведан до Господа и то би требало да запамтимо. Ако нам Он не даје победу, није крив Он него ми.
Прагматично гледано, није ово толико за чуђење. Рекли су о томе они који се разумеју – мало је војске упућено за нешто у шта се „специјална операција“ претворила. Нови регрути још нису стигли, а против руских снага ратује читав Запад и логистички и на терену (макар жртвујући сваког Украјинца).
Готово је немогуће добити рат тамо где се трудиш да максимално умањиш непријатељске жртве, а то што радиш је сасвим оправдано. Дакле… долазиш у пат позицију.
За разлику од ултимативних русофила (већих Руса од Руса самих) убеђен сам да је основна идеја била муњевит удар који би довео до урушавања антируских украјинских структура моћи (предаја, пуч…). Када се то није догодило, а није јер о томе и не одлучују Украјинци који су само материјал за сатирање, неминован је био или бруталан или дуготрајан рат. И за једно и за друго потребно је више војске на терену.
Да не паметујем више, очигледно је да ће ово потрајати, а изгубљена битка, па и осећај срамоте, није изгубљен рат.
Тужно је то што ће страдања само да се умноже, са великом вероватноћом да се прошире, јер што дуже траје све ово, то је могућност мира мање вероватна (одавно више и није). Нико не сме да изгуби и то више није питање зараћених страна, па ни ширих центара моћи, већ човечанства као таквог.
Остаје питање, јесмо ли ми (који духовно не припадамо глобалном Западу) заслужили победу овакви какви смо и је ли овај рат за наше ослобођење и прочишћење или казну и нама и њима.
Када бисмо се више молили (ја први, уместо да куцкам по тастатури) вероватно бисмо били ближи одговору.
Наслов и опрема: Стање ствари