Највећа штета због свега тога је то што се Петровићу отежава да за штампу приреди и последњи – трећи део Законоправила. Ако Петровић то не уради, можда ће бити потребно да протекне још 200 година
Миодраг М. Петровић (Извор: Борба за веру)
Напомена: Прошло је више од пет месеци откако сам ово писмо упутио редовном поштом с повратницом Председнику Републике, на службену адресу Андрићев венац 1, Београд. Повратницу сам добио после десетак дана, али писмо је до данас остало без одговора. Основано сумњам да није уручено примаоцу. Како је писмо јавног карактера, предајем га на увид јавности. На то ме обавезује чињеница да је председник Србије и добитник Ордена Светога Саве. А у писму је о Светом Сави понајвише реч.
Господин
Александар Вучић,
председник Србије
Поштовани г. Вучићу, председниче Србије,
Међу нама живи човек за кога је својевремено Добрица Ћосић изјавио: „Ако има научног открића у историографији овог века то је оно што је урадио Миодраг Петровић“.
Миодраг Петровић је зашао у 86. годину живота. Дипломирао је теологију и право на Атинском универзитету, где је и докторирао са десетком, ради чега је и новчано награђен од Ректората истог Универзитета. Водећи је наш стручњак за историју цркве и канонско право. Ктитор је храма Светог Јована Претече у свом родном месту – Ратини код Краљева.
Тај човек дуже од пола века успешно проучава највећу српску књигу – Законоправило Светога Саве као књижевноправни споменик од којег ништа важније нема наш народ.
Више од 30 година пратим његова предавања и објављене научне радове. Уочио сам, између осталог, да је неустрашив у одбрани истине и правде. Његов објективан критички став наспрам науке и стања у Српској православној цркви многима се допао, а многе и онерасположио. Јавно је, на пример, указивао на мањкавости превода Душановог законика и на кобне последице по државу и цркву, које су неминовне услед неканонског протеривања са Косова и Метохије епископа Артемија.
Због посвећености научноистраживачком раду, Петровић живи повучено. Не даје интервјуе, нити се појављује на телевизији. Објавио је, између осталог, фототипију најстаријег преписа (1262) Законоправила Светога Саве и превод на савремени српски језик у два дела, као критичко издање. То је Петровићево животно дело, свакако међу најзначајнијим делима српске историографије, правне и књижевне историје. Те три књиге тешке су преко 10 кг. Да није дошло до злоупотреба и судског спора у вези са тим књигама, на које се чекало 200 година (од времена Вука Караџића и Јернеја Копитара) данас бисмо имали и трећи део превода Законоправила, који би садржао допунске списе свих сачуваних српских преписа. Терет одговорности за изгубљено време пада углавном на судство зато што скоро 20 година траје грађанска парница, јер се не суди „у разумном року“.
Од многобројних поднесака суду од стране Миодрага Петровића, овде Вам прилажем, више индикативно, само поднесак од 8. октобра 2021. године, у коме смо поменути Ви и ја, али и један негдашњи министар правде и један, недавно, преминули амбасадор. Не помињем њихова имена, по оној Цицероновој Nomina sunt odiosa.
Неко од моћника стоји иза противничке стране која је изјавила још 2003. године: „Уколико поднесе тужбу, уништићемо га“. Другачије не може да се објасни:
– несуђење „у разумном року“;
– настојање противничке стране да се озваничи пиратско издање првог дела превода, које је мањкаво и за науку неупотребљиво, а да се исправно издање (манастира Жиче) судски забрани;
– непридавање од стране суда било каквог значаја непобитним аргументима Петровића као нпр.: забрана од противничке стране (АDOC) аутору да надгледа штампање књиге у штампарији;
– упропашћивање дарованог од стране Црквене општине у Трсту штампарског италијанског папира, плаћеног 16.800,00 евра;
– штампање пиратског издања првог дела превода иако аутор није парафирао, односно одобрио, све странице;
– писма аутора да АDOC-у, несуђеном донатору, надокнади све трошкове како би се мирно разишли;
– захтев АDOC-а да поседује сав тираж и да, по потреби, доштампава књигу;
– поднет суду фалсификат Историјског института;
– одбијање министра правде да одговори на Петровићева писма;
– непозивање мене, писаног за сведока, да сведочим у суду и др.
Највећа штета због свега тога је то што се Петровићу отежава да за штампу приреди и последњи – трећи део Законоправила. Ако Петровић то не уради, можда ће бити потребно да протекне још 200 година док се не појави стручњак, ако би се и тада појавио, који ће поседовати његова мултидисциплинарна знања за ту врсту посла.
Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику 1
Сва та сазнања утицала су на мене да Петровићу предложим да Вам поклони наведене три књиге, које су, по мом скромном суду, велики догађај у нашој култури. А биле би велики догађај и у великих европских народа, када би ту врсту рукописног наслеђа имали. Радо је прихватио, рекавши, између осталог: „Ваљало би да г. Вучић прочита писмо које му је упутила Црквена општина у Трсту, а које је у надлежност проследио тадашњем министру правде. Што се г. Вучића тиче, пророчког је карактера“.
Понуђене за поклон Вама три књиге су у мојим рукама. Ако нађете за сходно, могу Вам их предати лично у руке, не преко кабинета. Ради се о нечему што може да Вам буде важније од многих важних ствари. Ради тога прилажем овде и Петровићев текст о Законоправилу Светога Саве предат за Српску енциклопедију под надзором проф. Чавошког.
На крају, дозволите ми једно подсећање. Свима нам је у сећању да сте у првом мандату председничку заклетву положили на Мирослављевом јеванђељу, најпознатијој српској рукописној књизи, на листи светске културне баштине, из друге половине XII в., али не и најстаријем споменику српске писмености и књижевности. Савино Законоправило је према тој богослужбеној књизи и артефакту неспорне уметничке лепоте с државноправног, црквеноисторијског и идентитетског становишта несравњиво важније. Оно је у темељу Српске државе и Аутокефалне цркве у средњем веку, али и свих наших државотворних прегнућа, црквене (светосавске) и националне самосвести у потоњим столећима. Да те самосвести није било, данас не било ни Светосавског храма, ни Републике Српске, ни српске Црне Горе, ни ових дана оживљене идеје о српском свету. Да те свести није било зар бисмо уопште још „на овом страшном месту“ постојали.
Заклетва Александра Вучића на Мирослављевом јеванђељу (Фото: Reuters)
Поново изабрани Председниче, почните други мандат заклетвом на овом „најдоњем камену“ и најдубљем извору српског црквеног и грађанског права. Ако будете само и прелистали ово дело Светога Саве, верујем да ћете бити преплављени поносом што је Србија имала разуђено грађанско и црквено законодавство на почетку XIII века, када сем тадашње Византије (Ромејског Царства), ниједна од данас тако утицајних и развијених европских држава, које нас варварски ломе и сатиру, није имала. Што сте на трону њених владара, међу којима је било и великих државника, а међу њима и Свети Сава као први српски архиепископ и законодавац. И што бисте својом руком на његовим „богонадахнутим“ законским књигама, сада на српскословенском и савременом српском језику, показали свету зашто су Срби привржени правди, поштовању међународног права и духовним вредностима, оставши своји.
Упућени сте у многе ствари и све пратите, па пропратите и ово о чему Вам пишем ради опште користи.
У Београду, 10. маја 2022.
С поштовањем,
Милослав Рајковић, филолог и новинар