Како се гради земаљски „смислени поредак” који ће нашем разумевању логичке исправности бити неупитан
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
Пета теза Д. Медведева
Живимо доба великог преформатирања света. Реч је о преобликовању које надилази „велики ресет” и мутне планове његових пропагатора вољних да уприличе реанимацију глобализма уз дављење људи. Планетарне промене које су се већ догодиле, а поготово оне које ће – неизбежно и закономерно – тек доћи толико су дубинске и свеобухватне да се чињенице и текући процеси једва сагледавају и структурно смештају у јасне представе о „великом свету”. Као у успореном филму, с предуго залеђеним кадровима документарца о глобалној дијаболичној игри, „пакују” се хронике времена које том обиљу информација не обезбеђују и обавезну, разумом армирану, подршку. Чини се да се у новијој историји никада није тако често посезало за појмовима смисао и смисленост, уз очигледну бојазан да је управо то она вредност која недостаје.
У низу настојања да се доминантном нереду и хаосу, лажима и обмани доскочи, бележе се, поменусмо, исцрпна навођења аналитичких вештина и путева којим се стиже до тог циља. Једно од актуелних излаже писац Андреј Коробов-Латинцев, промишљајући, без пренемагања, подстицај који је назвао „филозофским смислом специјалне војне операције у Украјини”, а посредно закључујући да је реч о посебној мисији: мисији обнављања смисленог поретка.
Како се гради земаљски „смислени поредак” који ће нашем разумевању логичке исправности бити неупитан? Део одговора наводимо, детаљнија објашњења могу се наћи у интегралном тексту у овом броју.
„Свест о фундаменталној коначности људске историје омогућава Русији да наступа у улози Катехона, тј. веома посебног актера у људској историји, обдареног мисијом да сачува свет од сурвавања у провалију, од кога зависи исход целе историје”. Без страха да ће бити ошинут бичем јавног подсмеха, Латинцев, уверен у своју аргументацију, пише: „Стремљење крају, у коме ће се наћи врхунски смисао свих наших путева-искушења и дати последње откровење, својствено је руском народу у целини, а не само руској историозофији као стручној филозофској дисциплини. Есхатологизам је веома руска ствар, која је тешко разумљива не само западњацима већ и нашим источним суседима.”
Како пак изгледа тражење смисла на страни супротстављеној руском погледу на свет? Један скорашњи пример, не и сасвим одговарајући пандан промишљању руског писца, предочио је амерички државни секретар Ентони Блинкен, јавно казујући да ће „САД размотрити сва средства за унапређење дипломатских односа са Русијом, али да у овом тренутку Москва не показује знаке спремности да се укључи у смислене разговоре”. Да, управо тако рече – неће Кремљ да се повинује позиву на смисленост, која је иначе приступ својствен империји. „Све указује на то да је далеко од спремности да се укључи у смислену дипломатију, председник Путин наставља да иде у супротном смеру”, рекао је Блинкен.
Ентони Блинкен (Извор: НСПМ)
Можда наведено изазива неверицу, али управо овако изгледа тумачење „смислености” виђене из престоног Вашингтона: стварност је привид, разумно је оно што ми кажемо, исправно оно што ми хоћемо, и једини чувари смисла у свемиру можемо бити ми сами – као свети ратници у одбрани наших, смислених интереса.
За Србе, за њихове земље, данас животно и историјски уроњене, готово удављене у простору контролисаном од геополитичке машине програмиране да их континуирано излаже политичком и другом притиску и насиљу које делује као да је само себи сврха, препознавање мотива и устројства ове ситуације јесте изазов, колико и пут у налажење спасоносног отпора.
Згодан пример како је у једном догађају могуће уочити знакове уређеног и објашњивог искуства, истовремено демонстрације, али и смисла насиља којем је Србија изложена, догодио се прошле недеље. У Берлину. Аналена Бербок, службено на функцији немачког министра спољних послова, а у животу „надмено и охоло Швапче”, како углас поручише овдашњи интернет-коментатори, бриљирала је у исказивању према српској страни небивалог безобразлука и употреби вештине лишене политичке мудрости.
Као домаћин састанка министара спољних послова Берлинског процеса, шефица немачке дипломатије је у наредбодавном тону прошле суботе, како кажу, издиктирала агенду будућих задатака српске владе, наглашавајући да „нерешена ситуација између Београда и Приштине изазива стално тензије, било у вези са регистарским таблицама или испоруком струје. То себи више не можемо приуштити, а сви знамо да једног дана мора бити постигнут свеобухватни споразум између Београда и Приштине, који предвиђа потпуну нормализацију односа, па зашто тај дан стално померати”. Она је такође „охрабрила” будућу Владу Србије да се више усклади са спољном и безбедносном политиком ЕУ, наглашавајући да се то „посебно односи на санкције Русији”.
Министарка спољних послова Немачке Аналена Бербок током наступа на Форуму 2000 у Прагу (Фото: Твитер)
Једно без сумње делатно објашњење стварног смисла ове тираде у форми заповести стиже посредно и невезано за берлински сусрет. Уочавамо га у тезама које је недавно објавио Дмитриј Медведев, дајући „релевантне напомене о међународној ситуацији”. У осврту испраћеном јавном пажњом, Медведев између осталог предочава „јасан поглед Москве на најважнија питања међународне политичке агенде”.
Чини нам се да је међу овим „суботњим тезама” Медведева управо пета надлежна и за описани наступ ове, у високу политику вероватно залутале, немачке министарке.
„Ништавна западна идеја о ’поретку заснованом на правилима’ мора се одлучно одбацити као неодржива и изузетно штетна по човечанство. Њу нико није одобрио, потпуно је неодређена по садржају и промовише се супротно постојећим међународним правилима и институцијама, укључујући те исте УН. Сама идеја је диктирана, до психичких девијација опсесивном, жељом Англосаксонаца да створе идеолошку основу за своје покушаје да доминирају светом.”
Дмитриј Медведев (Фото: Лола Ђорђевић)
Ту негде, опасно близу поменутој „до психичке девијације опсесивној жељи” за доминацијом, уловисмо и фројлајн Аналену и њену пркосну брадицу заповеднички искошену према Србима. Тражећи смисленост, ово бисмо одредили као смисао у бесмислу и беспућу историјског тренутка који можда и неће предуго трајати. Поготово не за Аналене и остале Бербоке европске, кадровски проблематичне, политичке сцене!
Примери бесмисла којем никаква манипулативна вештина не би могла удахнути логичку исправност, или вредност облика искуства које је саобразно чињеницама и идејама заснованим на разумним и цивилизацијски одређеним поставкама, део су агресивне политичке и медијске панораме која се третира с пажњом и уважавањем! Шта, на пример, рећи када председница Представничког дома америчког конгреса Ненси Пелоси ове недеље у Загребу изјави: „У Хрватској сам била 90-их година као топ демократа и члан пододбора за пружање помоћи. Тада сам сведочила великој храбрости хрватског народа у рату и агресији од тада суседне државе”?
Зоран Милановић одбио да прими Ненси Пелоси (и друге вести, 25.10.2022)
Како овом булажњењу удахнути достојанство и озбиљност? У трагању за смислом, госпођа Пелоси добацује до наратива – без смисла. Чини се да је и за овај тешки неспоразум с логиком и чињеницама надлежна пета теза Медведева. И да се примењивост и важење ове тезе данас онеспокојавајуће увећава.
Опрема: Стање ствари