Хуан Радоњић, син Стојадиновићеве ћерке Љиљане и Душана Радоњића, некадашњи министар у влади Аргентине, директор и уредник часописа „Ел економиста”, био у Београду после 49 година
Хуан Радоњић у посети Министарству спољних послова (Фото: Лична архива)
Почетком овог месеца, мој Институт и ја имали смо прилику да на леп начин заокружимо један мали, али чини ми се за ову државу значајан пројекат који смо отпочели још пре једанаест година. Наиме тада смо се сетили да се у октобру 2011. навршава тачно пола века од смрти Милана Стојадиновића, председника краљевске владе Југославије до 1939, кога су најпре држали годину дана у кућном притвору, а затим у фебруару 1941 у Солуну предали Енглезима да га ови одведу на Маурицијус. Тамо су га држали чак до 1948. године. Наредних тринаест година до смрти провео је у Аргентини јер му је било забрањено да до краја живота дође у Европу.
Организовали смо лепу конференцију, уз присуство Миланове сестричине Љиљане Пекић и њене породице и након тога припремили и објавили зборник „Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова”. И сам наслов требало је да покаже не само историјски значај ове личности, већ и актуелност његових идеја, посебно начела неутралности у спољној политици.
Том приликом успоставио сам контакт са Милановим унуком Хуаном Радоњићем, сином Стојадиновићеве ћерке Љиљане и Душана Радоњића. Хуан, некадашњи министар у влади Аргентине, тада је био директор и уредник часописа „Ел економиста”, који је Милан основао убрзо након доласка у Буенос Ајрес. Било је то прво оглашавање Хуана у нашој јавној сфери. Све то је покренуло нови талас интересовања за лик и дело Стојадиновића и судбину његове породице у Аргентини, па се већ формирао прави мали тим истраживача који се тиме баве. Ми смо недавно објавили књигу Бојана Симића „Стојадиновић у Аргентини” са оригиналним документима и лепим прегледом ове тематике о чему су читаоци Политике могли да читају и у фељтону.
Ове контакте са Хуаном обновио сам у мају ове године приликом посете Буенос Ајресу. У два наврата имали смо прилике врло детаљно да разговарамо о разним питањима, како приликом заједничке посете гробници породице Радоњић–Стојадиновић на патрицијском гробљу Реколета, тако и приликом моје посете редакцији „Ел економиста”, где сам упознао и новог уредника, Хуановог сина Алехандра. Чини се да сам био довољно убедљив у покушају показивања да овде постоји озбиљан интерес за наслеђе његовог деде, па је Хуан почетком октобра са ћерком Мартином посетио Београд. Био је то први долазак после 1973. године, дакле после тачно 49 година.
Овај његов боравак од неколико дана заиста се може окарактерисати као историјски. Хуан је био у посети Министарству спољних послова, где га је министар Селаковић најпре примио у прилично дугу аудијенцију, а затим и позвао на ручак у резиденцији, где смо у пријатном и садржајном разговору провели још више од два сата. Државни секретар Старовић је направио туру кроз министарство, показујући и музеј министарства и друге делове у којима се налазе слике Милана. Господин Радоњић је обавештен о иницијативама да деда добије улице са својим називом у родном Чачку и Београду и о још неким предлозима тога типа. Још важније, могао је да чује лично од министра зашто се наслеђе Стојадиновића данас у Србији сматра веома живим и актуелним.
Осим тога организовали смо леп сусрет на нашем институту са колегама историчарима заинтересованим за ову тематику. Биле су ту колеге са неколико института и чули смо заиста корисну и лепу размену питања, одговора, дилема и преосталих задатака за ово истраживање.
У неком емотивном смислу врхунац ове посете био је одлазак у кућу Милана Стојадиновића, која је данас седиште Задужбине Хиландара. Захваљујући љубазности директора задужбине господина Миливоја Ранђића провели смо пар сати у обиласку, сликању и разговору. Хуан је 1969. прошао поред куће и направио слике споља, али је ово први улазак и обилазак. Чуо је пуно о историји куће после Другог светског рата, о реконструкцијама које су рађене направљен је и леп контакт и договор о размени слика.
Као резултат ове посете договорили смо и рад на новом издању мемоара „Ни рат ни пакт”, а господин Радоњић је након сусрета са старим пријатељима Бранком Анђићем и Јелом Баћевић, отишао пун лепих утисака и са великом жељом да се брзо поново врати са остатком породице, те да помогне у подстицању трговинске, економске и културне сарадње Београда и Буенос Ајреса.
Опрема: Стање ствари