The Saker: Ненси Пелоси изазвала кинеског змаја, а на крају га и надмудрила?

Пелоси заслужује барем два ордена: први од КП Кине у знак захвалности што oкупља кинески народ око њихове владе, и други од Русије, за њене непрекинуте напоре да руско-кинески савез учврсти

(Сајт Степског сокола, 2. 8. 2022)

И тако, изгледа да је Ненси на крају слетела на Тајван. То представља ОГРОМНУ победу за непобедиве САД, а Кина је са свим својим празним претњама ипак завршила посрамљена. Такви су вам сви зли комунисти – разумеју једино језик силе, а кад се суоче са уједињеним снагама демократија, увек први попусте.

Је ли тако?

Је л’ тако?!

Па…

Јесте тако, ако сте сопствену експертизу за војне ствари, међународне односе и оне у вези с Кином (или Русијом) развили читајући књиге Тома Кленсија. Онда јесте тако.

Постоји међутим и другачији начин да се о томе поразмисли:

Прво, виђено објективно, та посета је чиста провокација са апсолутно никаквим практичним ефектима. Пелосијева је једнако стара вештица и читач телепромптера колико и „председник Брендон“. Било какве реалне потребе да су САД имале да их са Тајваном продискутују, требало је да то било ураде на даљину било да организују састанак двоје људи који су још увек у стању да мисле.

Друго, једнако како је то и Русија много пута до сад поновила, и Кинези су повукли сопствену црвену линију и дозволили су САД да је прегази. А будући нарцистичка цивилизација каква јесте, Запад је ово видео једино као знак „слабости“, „неодлучности“, па чак и „наивности.” Оно што тим људима није ни на памет пало је ово: Шта мислите како се већина Кинеза осећала и како је реаговала и на посету и на недостатак кинеске реакције на њу (за сад)? Побеснеће и јасно ће да искажу сву своју фрустрацију. А сад то погледајте мало из визуре кинеске владе, уместо да троше силне милијарде на анти-америчку пропаганду они су, сасвим супротно, допустили САД да понизе Кину чиме су учврстили какав треба да буде став кинеског становништва за онај дан када ће до праве конфронтације на крају и доћи.

[Напомена са стране: постоји директна веза овога са низом година прилично слабих и млаких углавном вербалних протеста Кремља, а онда „изненадне“ појаве руског ултиматума Западу, после којег је уследила и Специјална војна операција: Кремљ је пустио да се расположење јавности буквално „укрчка“ до мере када је та јавност и САМА захтевала да се нешто жестоко с тим у вези коначно предузме. Сасвим супротно од тога да су се многи Руси због ње уплашили или да су се од ње отуђили, СВО им је дошла као мелем на љуту рану: „коначно смо треснули ногом о тло и предузели смо конкретну акцију”. А то никако није било могуће пре 2018. Они на Западу који су у томе раније видели једино Путинову „неодлучност,” једноставно ништа не знају о руском менталном склопу, једнако као што ништа не знају ни о оном кинеском. Или да поједноставимо: не можете да се припремите за рат, а да и сопствено становништво за њега нисте претходно адекватно припремили! Ето, то је све утицај Том Кленсијевих књига на мозак оних који њих читају.]

Треће, дозволите ми да вам поставим једно једноставно питање: ко је тај ко је одлучио о тренутку за посету Пелосијеве Тајвану? Тај одговор се просто сам намеће, лидери САД. А можете да се кладите да су све пажљиво подесили тако да до те посете дође под за њих најбољим могућим околностима. С друге стране, елементарни принцип вођења рата каже да НЕ СМЕТЕ непријатељу допустити да сам бира место и време почетка битке. Да, да, да, у западној култури било какво „супротстављање“ (реално или само доживљено као такво) просто захтева моменталну реакцију. За разлику од америчких свега двестотинак година, Кинези у томе успешно пливају већ неколико миленијума, па те ствари боље знају и можете слободно да се кладите да ће ОНИ, а не САД одбрати прави тренутак, место и начин како ће да им и за ово узврате.

Све у свему, од сна ознојени нарциси који управљају САД могу сад слободно да славе што су „тим комунистичким Кинезима“ опет показали ко је газда. Једнако тако како су то радили и са Русијом између 1991. и 2021. А онда се, када је Рус коначно одлучио да нешто предузме, ујка Шмуел (поспрдни замена за назив Ујка Сема – прим. прев.) нашао потпуно збуњен и без идеје шта да ради са том изненадном, а директном, претњом.

И последње, али не и најмање важно. Таква врста империјалне ароганције је нешто што не само да врши утицај (на од раније већ прилично прилично огорчене становнике Кине), она ће такође разбеснети и многе у Зони Б, стварајући услове за још више будућих пораза Америке у Азији, Африци на Индијском потконтиненту, у Централној Азији и у Латинској Америци.

Већина Американаца апсолутно не схвата колико су њихова разметљива ароганција, непрестано махање заставом, приче о њиховој месијанској и богомданој мисији и уопште њихова уображеност увредљиве за сваког на остатку планете. Но, када објективно погледате на бескрајни списак америчких неуспеха готово на свим местима на планети на којима су умешали своје прсте, скоро да се може закључити да се са њима коначно догађа и нешто заиста дубоко. Из неког разлога, изгледа да је она „Yankees go home” ствар постала прилично заразна.

Мислим да и због тога Ненси Пелоси заслужује да јој будемо искрено и дубоко захвални. Заслужила је овим и барем два ордена:

• први од КП Кине у знак захвалности што окупља кинески народ око њихове владе, и
• други од Русије, за њене непрекинуте напоре да руско-кинески савез учврсти.

А што-јест-јест, кад погледате шта раде Бликен и Пелоси јасно вам је да су национални и безбедносни интереси Кине и Русије у сигурним рукама 🙂

Андреј

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић