Из недавно представљене збирке Б. Матића „Благослови“ (Београд: СКЗ, 2022) доносимо четири песме
Јован Пејчић, Маја Стокин и аутор Бранислав Матић на представљању збирке у СКЗ (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
Бранислав Матић, после „Острва” и „Хиперборејског летописа“, објавио је и трећу збирку песама „Благослови”, која је представљена у Српској књижевној задрузи.
Говорећи о Матићевој поезији, Маја Стокин је указала на песникову нераскидиву везу са завичајем, која је урођена и усађена.
„Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толике смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини душе, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно,” рекла је Стокин.
Са представљања збирке у Српској књижевној задрузи (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
Јован Пејчић, цитирајући стих „знаш ли ти, синко, чијим кораком корачаш“, рекао је да је одговор родољуби, да га ткају повест и памћење, српска предања и легенде, непролазни мит слободе – ауторов породични као свенародни родослов, и обрнуто.
Опрема: Стање ствари
Излог књиге: Бранислав Матић, БЛАГОСЛОВИ
Кроз четири песничка круга Бранислав Матић враћа се из великих даљина („Хиперборејски летопис“, „Острво“) у тачку где је „све ово почело“. Враћа се у језгро сопства, у српски мит и архетип, у лирску повест рода и имена. Отвара „даљине у нама“. Чита типосе, „печате сила“, и старе симболе које проносимо кроз време. Пред нама израња један друкчији памтивек, не да нам да будемо плитки и заборавни. Посредовано високом поезијом, учи нас како се судбина преображава у историју спасења. Обгрљују нас благослови завичаја, предака, језика, старих љубави, видљивих и невидљивих заштитника. Како у поговору пише Драган Лакићевић, Матићев стих је „брушен као кристал“, језик му „потиче из више речника и ризница“, сродно а „друкчије од Попе и Павловића, његових великих претходника“. Лакићевић „Благослове“ назива Матићевом „Усправном земљом“.
Извор: Печат
Бранислав Матић: Благослови
Доносимо четири песме из сваког од циклуса у збирци (Завичаји, Војиновићи, Јадарске, Призиви)
ЗАВИЧАЈИ
Крајина
У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.
Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.
Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.
ВОЈИНОВИЋИ
Корак
О Светом Луки дванаесте
на гребену у Горњој вароши,
с небом у коси, с реком под ногама,
у позне дане сазнадох ко сам.
Каза ми Божидар.
Искрснуше преда ме, бануше
из облака столећâ,
Војин и Милош и Душан,
Алтоман, Војислав, Никола,
Богдан, Срђан, Видан,
Раде и Данило, Лујо и Иво,
Матија и Тадија. Тад и ја.
Изрони грб и камени град,
лађе, обале, друмови,
одежда у срми, звездоока коњица
и свита Светог Краља.
Златном књигом моја крв потече.
И рече првоназначени Војин
громовито и благо, праотачки:
Знаш ли ти, синко,
чијим кораком корачаш?
Бранислав Матић (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
ЈАДАРСКЕ
У Tроноши, пред устанак
У зору игуман Георгије
пушта своју рику
над модрим шумама.
Зов предака, буђење камена
сећаника.
Вукове сазива на литургију,
на поклоњење Јагњету,
на богомислије.
Тамјаном миомири дан
и мачеве страхосеке.
Бојажљивост пучку преображава
у ватру хајдучку.
Троношеним, на трима водама,
с главом коренитом,
причешћује нас
древним слободама.
ПРИЗИВИ
Пред Белим анђелом милешевским
Мироносице на гробу Христовом или Бели анђео, фреска из Милешеве (Фото: Српска телевизија)
Низ твој прст видим пут, сјаји.
Беспочетан и бескрајан.
Не гроб, врата су то
кроз која се одавде иступа.
Минула су од тада многа лета,
мирисала перуника и липа.
Послушао сам те: склонио мошти Светога
уз реку и брег, па преко косе,
пола луле пре него што су дошли
да га на сажиг носе.
На југ одавде, иза деветог брега,
крај потока и дубраве
камени храм поникао из њега.
И сваког лета свраћам са дуга пута
да ти сретнем очи и прст сагледам.
Зачују се из даљина
звона, топот копита, вика.
Закаснели гоничи заударају
на овчији лој и згаришта.
Миран сам, не могу ми ништа.
У дну сваког видика твоја слика.
Прочитајте још
- Маја Стокин: Блага слова „Благослова“ (Блог Маје Стокин)