Судећи по све бројнијим гласовима који указују да ће овај рат бити дуг, сада се ради о томе ко најдубље дише и најдуже издржава. А што се тога тиче, шансе Русије нису лоше
Угледни војни експерт Мартин ван Кревелд је раније предсказивао стратешки неуспех Русије у рату против Украјине. Али – ситуација се променила. Потребна је поновна процена. Његову анализу је са немачког на руски превео Алексеј Чадајев, а са руског на српски Ж. Никчевић.
Кад је у фебруару 2022. избио руско-украјински рат, био сам убеђен, као и скоро сви западни посматрачи, да ће Руси пропасти у својим циљевима и изгубити рат. Ако оставимо по страни детаље, ово очекивање почивало је на три јака стуба.
Као прво, од 1945. године многе владине армије су подбациле у побунама, немирима, герилском рату, терору, асиметричном рату и сличним облицима војне конфронтације. Размислите о Малезији – да, о Малезији, која се тако често погрешно рекламира као британска победа. Помислите на Алжир, на Вијетнам, на Ирак, на десетине сличних сукоба у Азији и Африци. Готово без изузетка, окупатори су изгубили а окупирани су победили.
Као друго, огромна територија и бројно становништво Украјине навели су мене и друге да претпоставимо да је Русија загризла више него што може да прогута. Последица овога биће дуготрајан, крајње крвав и крајње деструктиван сукоб, који ће се решавати не толико на бојном пољу, колико деморалисањем и руских снага и руског становништва, као што је то било у периоду од 1981. до 1988. године, када је Совјетски Савез извршио инвазију на Авганистан и учествовао у борби против тамошњег устанка, а као резултат дошло је не само до војног пораза на терену, већ и до распада Совјетског Савеза. У прилог оваквом сценарију ишле су екстремне тешкоће са којима су се Руси суочили пре него што су коначно успели да покоре много мању Чеченију.
Мартин ван Кревелд (Извор: Јутјуб/Ал џазира)
Као треће, навика да се пожељно узме као реално – јесте оно што сам имао на уму, као и већина западних посматрача. Укључујући шефове држава, министре, војску, обавештајне агенције и медије.
Од тада су прошла четири месеца веома богата догађајима. Следећи фактори су ме натерали да преиспитам ситуацију:
- Нема герилског рата
Украјинци не воде герилски рат. Уместо тога, као што показује листа наоружања које су тражили од Запада, они покушавају да воде конвенционални рат: тенк против тенка, топ против топа, авион против авиона. Све ово изгледа у нади да ће не само зауставити руске снаге, већ их и истерати из земље. С обзиром да на један украјински плотун долази десет руских, таква стратегија може бити само рецепт за пораз.
- Русија је променила тактику
У почетку потцењујући свог противника, Руси су започели рат покушајем да заузму центар украјинске моћи у Кијеву борбом прса у прса. Кад то није успело, требало им је времена да донесу одлуку; можда су чак сменили неке од својих генерала. Тада је, међутим, дошло до прегруписавања, и новог курса систематског слабљења украјинских градова и насеља – нешто упоредиво са акцијама Стаљина и његових генерала у Финској 1939/40.
- Проблеми са снабдевањем
Западна војна опрема, посебно системи противваздушне одбране, оклопно оружје и беспилотне летелице, све то може бити изванредно. Али ограничене количине, године и године претеране штедљивости, уверење да је рат у Европи постао немогућ и потреба за обучавањем украјинских снага доводе до тога да ово оружје споро и недовољно стиже тамо где је најпотребније.
Љубиша Спасојевић: Котлови или Девет „успеха“ САД и вазала у Украјини
Притом важну улогу игра и то што се Руси боре на свом прагу, а НАТО линије комуникације се протежу стотинама километара, све од граница Украјине до Пољске, Словачке и Румуније на западу, до Донбаса на истоку. Скоро цео терен између њих је раван, пружа мало заштите и ретко је насељен. Односно, погодан је за употребу ваздухопловства – управо за врсту наоружања у којој је супериорност Русије посебно очигледна.
- Економска одрживост Русије
Строга цензура у Русији отежава поуздану процену ефикасности западних економских санкција против руског становништва. Ако се нешто и дешава међу становништвом, све информације се енергично потискују. У међувремену, макроекономске анализе показују да је Русија много отпорнија него што је Запад очекивао. Залихе злата расту, омогућавајући Путину да своју валуту везује за злато – Русија је прва земља која је то учинила откако је Швајцарска кренула супротним путем 1999. године.
Чини се да се у свакодневном животу Руса мало шта променило. Један од разлога: локалне компаније су научиле лекцију из претходних криза. Рубља, која је након почетка рата била на ивици колапса, достигла је седмогодишњи максимум у односу на долар, и тренд расте. Захваљујући смањеном увозу и огромном расту цена енергената, у руску касу се слива више новца него икада раније. Већина овог новца долази од продаје енергије, хране и сировина земљама попут Кине и Индије. Заузврат, Кина је сад индустријска сила број један; ако само преброди своје проблеме са ковид-19, она ће бити у стању да снабде Русију свим потребним индустријским добрима — а то задуго.
- Последице рата на Западу
Економске последице рата за Запад су много озбиљније него што се очекивало. Спасити Украјину из канџи Русије је много теже него мисија у Авганистану. На обе стране Атлантика, инфлација је виша него у било ком тренутку од 1980. Посебно у погледу снабдевања енергентима, које Русија све више ускраћује Европи, то прети не само растућом неизвесношћу, већ и реалним сиромаштвом.
Ако се тако настави, као што готово сигурно хоће, порашће незадовољство међу становништвом које ће све више захтевати мање учешће својих земаља или чак потпуни одустанак. Чак и ако би то значило напуштање Украјине и препуштање Путина вољи судбине.
Европски парламент изгласао: Гас и нуклеарке су „зелена” енергија
Коначно: од просветитељства, Европа је намеравала да постане тврђава слободе, владавине права и правде. Сада поновна јавна конфискација имовине такозваних олигарха многе тера на размишљање. Пре свега: нико не зна шта је то „олигарх“. Затим: то што су неки „олигарси“ већ дуги низ година у мање-више блиском контакту са Путином не чини их аутоматски злочинцима. На крају: и под претпоставком да су злочинци, није јасно зашто су тако дуго толерисани и сад их прогоне, тек након почетка рата. Да ли можда Запад тако подрива основе да буде заштитник правде?
Да појасним: све ово још није формализовано. Међутим, судећи по све бројнијим гласовима који указују да ће овај рат бити дуг, сада се ради о томе ко најдубље дише и најдуже издржава. А што се тога тиче, шансе Русије нису лоше.
Опрема: Стање ствари