Свети кнез Лазар био је подстрекач буне и у разуму Гаврила Принципа. Да је прва инспирација младобосанцима видовданска традиција, најбоље илуструју речи истражног судије у процесу против младобосанаца
Адам Стефановић: Кнежева вечера (1871)
„Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим – Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше.“
отац Јустин Поповић
Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, временом вечним, људско Божијим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и уметност, и философију.
Зашто је свети Кнез претпоставио небеско Царство земаљскоме? Зато што небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и слобода, и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности небеског Царства јесте суштина наше лазаревске вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свим световима.
Сваки косовски витез давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте слобода и небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се небеском Царству, косовски су мученици жртвовали себе за небеску правду, и тиме везали земљу са небом.
Срби су слободу вековима схватали као самосталност, право да по сопственој савести, без самозваних, наметнутих тутора, одлучују о сопственој судбини. Одлучност да ту слободу одбране, а не жеља за освајањима, водила их је у толике ратове и страдања.
Свети кнез Лазар био је велики подстрекач буне и у разуму Гаврила Принципа. Да је прва инспирација младобосанцима видовданска традиција, најбоље илуструју речи истражног судије у процесу против младобосанаца, Леа Пфефера који је записао импресију:
„Принцип је био пророк и апостол, који се жртвовао за своју идеју; али Сарајевски атентат није био само дело појединца или неколицине – он означује почетак покрета целе нације која раскида и задњу карику на ланцу да би се ослободила и постала независном.“
Појам светог Кнеза и Гаврилов принцип је урастао у сваког од нас, јер је на Косову, као и у Сарајеву, свети Кнез, а и Гаврило, обранио најважнији духовни и национални принцип. Нису они ишли да отимају туђу земљу, већ да бране своју. Не да тлаче туђу слободу, већ да бране своју. Не да намеће своју веру другима, већ да бране своју. Стога је српски народ од најстаријих времена исказивао јасну опредељеност да ствара слободарске и духовне вредности које превазилазе ниво чисто физичког постојања. На тај начин је он своју стварност чинио слободарском и духовном у мери која и нас данашње и те како обавезује.
Аутор је правник (Катедра за правну историју)