Много битнији од сваких избора је лични и народни рад на свеопштем препороду. Срби су у недељу трчали на биралишта, уместо да су некоме помогли, прочитали неку књигу или – најважније – да су отрчали у Цркву!
Марко Пејковић (Извор: Лична архива)
Већ дуже време схватам да избори у масовној демократији никада по себи не могу да буду „алатка“ која ће народу донети материјално благостање (о духовним категоријама да не говоримо). Једино је било питање да ли је можда могуће некако преко избора утицати на то да се галопирајуће зло које демократија као један од пипака опскурног Просветитељства доноси са собом – ублажи или заузда.
Показало се да то није могуће, тим пре како се корона-хистерија појавила. Политички систем је такав да се у једној секунди могу избрисати сва наша права и слободе, и да нам једино преостаје улица и лични слободарски подвиг како бисмо сачували живу главу. Осим тога, скоро сви опозициони политичари су имали још луђе намере око корона пројекта од АВ, тако да се перипетија изборне комбинаторике у вези с тиме кога подржати како би се ослабио лош владалац (а без да се тиме својим базичним уверењима зада смртоносни бодеж у срце) – искомпликовала ван сваког рационалног људског калкулуса.
Марко Пејковић: Кажи ми шта мислиш о ковид мерама – па ћу ти рећи шта мислим о теби
Улазак у парламент сâм подржао само као начин да се бар негде у јавности, пред телевизијским камерама, чује оно зрно разума против неке будуће хистерије која би се појавила (а појавиће се). У смислу – не да је то нешто пресудно (пресудна је улица и наша лична борба), већ као нешто што може да нам олакша ратну позицију у рову за моменат када нови окршај наступи.
Једина опција за коју сам мислио да бих могао да је подржим као гласноговорника у скупштини (Покрет Живим за Србију) је ушао у коалицију са ДЈБ Саше Радуловића (који је такође имао моје симпатије). И одустао сам да гласам тек када сам сазнао да је председнички кандидат њихове коалиције Суверенисти жена која је астролошки маг. То је просто нешто што ме је шокирало и нисам могао преко тога да пређем. Свакако, нисам желео да трубим на зиду да се за Суверенисте не гласа због те жене, али ја нисам могао да гласам за тако нешто, а још мање друге да позивам.
Извор: Доста је било
До даљег, остаје нам да глобалистичким манијацима који би опет случајно да нас затварају, касапе боцкама, брњиче и слично претимо протестима, самоодбраном и непоколебљивом принципијелношћу. Нека опет и опет знају да неће бити те цене која може да нас купи као робове. Бићемо слободни или мртви, треће нема. Нека то знају.
А оно што је много битније од сваких избора, то је лични и народни рад на свеопштем препороду. Физичком, душевном, интелектуалном, моралном, духовном. Срби су у недељу трчали на биралишта, стајали у реду сатима, и онда опет сатима распредали о томе на мрежама, улазили у еуфорије па у депресије и очаје! Макар да велика већина оних који су трчали на изборе трче здравља ради, ураде неку телесну вежбу, помогну неком човеку радом на сеоском имању… Када би узели да читају неке квалитетне књиге (не белетристику, већ стране језике, историју, астрофизику, медицину, хемију…)! И најважније, да крену да трче у Цркву недељом! Па где би онда крај том народу био!
Када би тако Срби радили, не би морали можда уопште да иду на изборе. Нити да пију лекове, таблете или којекакву хемију. Нити да јуре код психијатра и психолога.
Фокусирајмо се на битне (па и мање битне) ствари које нам користе. Манимо се бесмислица које нам једу време и живце.
Наслов и опрема: Стање ствари