Англо-саксонска теза је већ била преовладала – да је бољшевизам „демократија“ која представља огроман напредак према царизму, према „аутократији“ и ту тезу подржава Енглеска и до данас, говорио М. Спалајковић
Мирослав Спалајковић (Извор: Видовдан)
„Наша борба“ II/1942, 16. август 1942, стр. 4 – одговор Мирослава Спалајковића на питање Ратка Парежанина
Кривица Енглеске
… Поставили смо господину Спалајковићу питање:
Да ли је било могућности да се ипак бољшевизам у Русији уништи у самом зачетку, тј. крајем 1918. и почетком 1919. године?
Господин Спалајковић одговори:
Баш у то време, немачки генерал Хартман предложио је француском генералу Ниеселу следеће: Ја имам неколико дивизија. Данас више не постоји фронт међу нама, већ фронт против подједнако опасног за све нас бољшевизма. Њега треба уништити што пре. Располажите са мном и с мојим трупама како хоћете.
Ниесел је доставио из Варшаве тај предлог савезничком већу у Версаљу с мишљењем да треба прихватити предлог генерала Хартмана.
Али је англо-саксонска теза већ била преовладала, то јест да је бољшевизам „демократија“ која представља огроман напредак према царизму, према „аутократији“ и ту тезу подржава Енглеска и до данас. То је мишљење и Идна.
„Наша борба“ II/1942, 16. август 1942, стр. 4
Ниесел није ни добио одговор на овај предлог. Лојд Џорџ је на тај начин сматрао да ће убити две муве што ће уништити и Русију и Немачку, не водећи много рачуна о оној народној да ко јаму другом копа, најзад сам у њу упада.
*
После једне краће паузе и једног дубоког уздаха препуног најтежег бола г. Спалајковић је завршио разговор овим речима пуним истине и од европског значаја:
„Више од двадесет година српски народ је био најнепомирљивији противник бољшевизма и, сасвим супротно великим европским народима, енергично је одбијао да призна Совјете и с њима ступи ма у какву везу. Витешки Краљ Александар сматрао је да је његова најсветија дужност да никад не пружи руке убицама Цара Николе II и гробарима Русије. Да је Он остао жив, данас би српски пукови раме уз раме с немачким пуковима борили се на Источном фронту. Али иронија судбине је хтела да данас баш тај српски народ крвљу откупљује погрешке великих народа.“
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Биографија Мирослава Спалајковића
Мирослав Спалајковић (Извор: Википедија)
Мирослав Спалајковић је рођен у Крагујевцу 1869. године. Студирао је право у Паризу, где је докторирао 1897. Пошто је ступио у српску дипломатску службу, био је секретар Посланства у Петрограду (1900–1904), конзул у Приштини (1904–1906), шеф Конзуларног одељења (1906–1907) и начелник Министарства иностраних послова (1907–1911). Спалајковић се појавио као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу (децембра 1909) и доказао да је документ који је коришћен како би се показало да је учествовао у финансирању опозиције у Хрватској невешт фалсификат. Касније је помогао чешком опозиционару Масарику да искористи аферу, што га је довело у сукоб с аустроугарским послаником у Београду Форгачем. Спалајковић је 1911. године постављен за посланика у Софији, где је, као блиски сарадник и повереник председника владе Миловановића и Пашића и штићеник руског посланика у Београду Хартвига, имао значајну улогу у дипломатској историји Балканских ратова. Као импулсивна особа, од одушевљеног присталице савеза са Бугарима постао је њихов огорчени противник. На самом почетку 1914, Спалајковић је преузео свој нови дипломатски положај у Петрограду. Током Јулске кризе те године, телеграми које је слао из руске престонице подизали су самопоуздање у Србији и учврстили њену владу у отпору аустроугарском ултиматуму. После избијања Првог светског рата, уложио је све своје напоре у остваривање српских ратних циљева. Спалајковић је био очевидац руске револуције 1917. године и покушао је да помогне умереним елементима у Привременој влади. Од почетка је био непријатељски расположен према бољшевицима и развио је снажна и непоколебљива антикомунистичка убеђења. Након што је, заједно са другим представницима Антанте, подржао Бели покрет у области Архангелска, напустио је Русију 1919. године. У новообразованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Спалајковић је био вршилац дужности министра иностраних послова (1920) и посланик у Уставотворној скупштини (1920–1922). Као повереник краља Александра, Спалајковић је вршио велики утицај на међуратну спољну политику Београда и био је именован за југословенског посланика у Паризу. Тамо је провео тринаест година (1922–1935), делујући као присталица потпуног политичког ослањања на Француску. После убиства краља Александра Спалајковић је пензионисан, али је сачувао мањи део утицаја захваљујући пријатељским односима с намесником кнезом Павлом, коме је у пролеће 1941. године покушао да помогне да јавности објасни зашто би Југославија требало да приступи Осовини. Након војног удара у Београду и немачке окупације Југославије, Спалајковић је почео да делује као колаборациониста. Вођен својим антикомунизмом и реакционарном идеологијом, подстицао је на борбу против устанка и саветовао генералу Милану Недићу да прихвати немачки захтев за образовање колаборационистичке владе. Изражавајући своје ставове у штампи током три ратне године (1942–1944), стекао је репутацију Недићевог блиског саветника. Спалајковић је у септембру 1944. напустио Београд и придружио се Недићу и остацима његове владе у Аустрији. После завршетка рата, провео је годину дана у кућном притвору у Риму, услед захтева нових југословенских власти за изручење. Француска влада је Мирославу Спалајковићу дала тајно уточиште и он је умро у Севру 1951. године. Тако се завршио живот националисте деветнаестовековног типа који је, бачен у средишњи идеолошки сукоб новог века, изабрао пут контрареволуције.
(Извор)