Бројни су примери на којима је грађен мит о српском национализму, углавном заснивани на субјективним осећањима угрожености и незадовољству властитим позицијама
Горан М. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)
У једној неочекиваној (ко)егзистенцији политичке интернационализације, оличене у интеграцији држава западног света са тенденцијама селективног укључивања источних држава и национализма, особито израженог код десничарских група и покрета претежно млађе популације, данас, српско питање опет представља „камен спотицања“. Свакако да и код нас има примера националистичког „дивљања“ попут недавног дернечења прибојских муповаца, који дају за право активним индикаторима „српског национализма и шовинизма“, међутим, нико озбиљан не сматра да се иза тог инцидента налази озбиљан и суштински национализам, пре свега на основу чињенице да се у наведеном перформансу не препознаје ни једна тековина овог народа. Политички дискурс и хуманистичка сфера науке утркују се у доказивању сопственог не-национализма, што, обично укључује теже дисквалификације сопствене нације и њене историје. Из тог разлога „главна битка“ се одвија на катедри за историју Филозофског факултета, где је таква подела на један популистички начин постала „легитимна“ и показатељ нечије „научности“. Штавише, већ из првих наших редова уочава се да је позитивни аспект појма национализма тешко одржив што представља последицу main stream поделе на позитивне интернационалисте и негативне националисте. Кроз такав клише „доброг и лошег полицајца“, у покушају повратка на изворно и суштинско значење, не само да је извесно вртети се као кроз circulus vitiosus већ је тешко доказати да се у прошлости о томе промишљало на другачији начин.
Процес тематизације баштине према националном принципу одвијао се у Европи од друге половине XVIII столећа. Премда су истраживачи делали независно једни од других, циљеви су им били исти – утврђивање мисаоних постулата народних творевина те њихова симболизација као темељ даљег културног развоја. Пример „Гримових бајки“ указује на то у којој је мери ова кодификована народна баштина постала општепозната и општеприхваћена. „Pa čak je i ta zbirka braće Grimm bila prije dovršetak nego početak: bila je ona kruna ranijeg razvoja. U Engleskoj je Percy već 1765. godine objavio spomenike drevne engleske poezije, u Njemačkoj se 1778. godine pojavila zbirka narodnih pjesama koju je priredio Herder, u Rusiji je Danilov 1804. godine sakupio stare pjesme, u Srbiji je isto učinio Karadžić 1814. godine. Sve su te zbirke sadržavale riznicu građe za tematološka istraživanja.“[1] Нехајност према сопственој баштини у ширим друштвеним круговима од друге половине XX столећа, премда су школски програми у доброј мери обухватали такве садржаје, спада у домен наших лакомислености, са којима, што се пре суочимо пре ћемо се са њима изборити. Нека се свако од нас сети када је последњи пут прочитао нешто из те огромне оставштине (за будућност?), којој се дивио Гете и за коју се сматра да представља једини позни ехо хеленских епова. Непосредно искуство аутора овог чланка заснива се на илустровању збирке Уранила Ковка дјевојка/Si levò di Buonʹora la faniciulla у издању СКД Просвјета из Ријеке са преводима епских народних песама на италијански језик, које је обавио Ђакомо Скоти. Публикацију је пратио и један CD, са интерпретацијама песама, које на италијанском језику звуче „нестварно“. Време неокласицизам и романтизма у уметности поклапало се са коначном борбом европских народа за ослобођење и право на сопствени идентитет. На јужнословенским просторима каснило се са овим процесима, будући да је тек након дугих ослободилачких буна и ратова дошло до коначног распада двеју великих царевина – Аустроугарске и Отоманске. Посегло се за историјским ликовима и догађајима те Ђура Јакшић слика цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка и Бановић Страхињу. У таквом миљеу, након минхенских студија сликарства историју сопственог народа овековечио је Паја Јовановић док ју је Иван Мештровић „уграђивао“ у темеље Југословенства. Но, и у његовом опусу доминирају похвале новој-старој нацији кроз персонификације народа и крајева Југославије, један апстраховани пантеон мешовите митологије, заснован на тековинама епске поезије. Када се томе дода и композиција „Играли се коњи врани“ Томе Росандића испред зграде парламента, заокружује се повест националне тематике, која је постулирала уметнички развој до Другог светског рата.
‘Играли се коњи врани’ Томе Росандића (Фото: Стање ствари)
Упркос чињеници да наведени примери превазилазе оквире једног (српског) народа могу се посматрати као експоненти извесног национализма, но, да ли је то за било кога (било) увредљиво(?). Није, све док је национализам повезан са креативним и научним потенцијалима сȃмог народа и не спада у домен политичких манипулација. „Народни национализам“, да се тако каже, идеалистичког је карактера док је политички прагматичког. Таква изнијансираност сȃмог појма није довољно јасна управо услед бројних ратова и револуција у чијој је позадини решавано национално питање.
Када је о балканским просторима реч, упркос чињеници да су поједини народи идентификовани на основу интеграције са Србијом у заједничку државу, управо је Србија виђена и схватана као „камен спотицања“ њихове самосталности. У том смислу, веома је индикативна одбрана Антона Корошца на оптужбе због словеначког уједињења са Србијом („да се продао Србији“), коју је у чланку „Коме је требала Југославија 1918“ објавио Никола Милованчев (овде). „Властиту републику дакле нисмо могли да прогласимо. Морали смо или да се наслонимо на Србију, која је члан Антанте и има у њој велики углед, или да трпимо, да ради Антанта са нама као са својим непријатељима.“ У својим одговорима на питање словеначког уједињења са Србијом, Председник Словеначке народне странке веома је студиозно сагледао околности и догађаје, што је добро уочљиво већ на основу извода, који је издвојио Никола Милованчев. Поред тога што је предочио и другу могућност – присаједињење територија са српским становништвом Краљевини Србији, Корошец у „Стражи“ указује на кључну чињеницу:„Срби су били ти који су имали реч и морамо казати да су нас примили као несрећну браћу, иако су могли да нас приме као издајнике југословенског народа, јер смо се борили са Аустријом против Србије.“ Корошецово објашњење не обухвата тему национализма јер се то у Словенији 1919. није могло са пијететом помињати, већ, управо реферише на политичке и прагматичке чиниоце. Ипак, часопис „Straža“ данас представља релевантни писани извор из времена наведених догађаја и да су закључци и резултати истраживања адекватне науке озбиљније узимани у обзир, не бисмо, данас, из разних држава, насталих из процеса распадања СФРЈ, „морали“ да слушамо тезе о њиховој наводној „анектираности“ те да их је Србија „на силу“ уводила у Краљевину СХС.
Историјски извор представља и спомен плоча, постављена на једном молу сплитске риве 1922. са следећим текстом:
Neka se znade da je na 20.11. 1918. za regencije Aleksandra Karađorđeva hrabra vojska kralja Srbije Petra I pod vođstvom majora Stojana Trnokopovića na ovaj pristan pobedonosno stupila. Pozdravljena, zagrljena blagoslovljena od celokupnog naroda i građanstva Splita.
Извор: Слободна Далмација
Наслов чланка Лидије Гњидић Крнић „Danas često vrijeđaju Srbe, a znate li da je u Splitu sa oduševljenjem otkrivena spomen ploča hrabrim srpskim osloboditeljima?“, (овде) формулисан је на основу садржаја текста из Телеграфа, који је делом доследно пренесен а потом је констатовано да није познато из којих новина потиче фотографија на исечку. „Na fotografiji je vidljivo mnoštvo ljudi koji prisustvuju svečanosti, te latiničnim pismom i ekavicom uklesan tekst.“ Сасвим сам сигуран да се оригинални лист може пронаћи у архивима а да приказани исечак потиче из нечије приватне оставштине, али, на фотографији се јасно види да је текст исписан ијекавицом. На челу II батаљона XIII пешадијског пука Тимочке дивизије, која је уз салве дочекана у Сплиту налазио се Стојан Трнокоповић, чије је име такође било уклесано на плочи, о којој се, кроз даљи ток текста, сазнаје да није сачувана. Позивајући се на исказе историчара уметности Душка Кечемата и театролога Анатолија Кудрјавцева о томе да је војска двадесет дана након последњих борби ушла у већ ослобођени град, ауторка посредно отвара питање стварног разлога присуства српске војске у Сплиту новембра 1918. Питање је дакле контекста али и даље за историчаре. Како аутор овог чланка не би био схваћен као „националистички прорагатор“, читаоци се позивају да се о томе обавесте на основу рада „Далмација у међуратном раздобљу 1918-1941.“ (Zagreb, Leykam International, 2018) др Александра Јакира, професора на одсеку за историју Филозофског факултета у Сплиту. Моја досадашња сазнања о томе била су да се након ослобођења није могла успоставити цивилна стабилност у Сплиту не само због незадовољних домицилних аустрофила већ и због италијанских јединица, које су увелико марширале далматинском обалом у правцу Сплита. Један други, марш победничке војске, свакако је био више декларативан и демонстративан чин него војна операција али са јасном поруком и задовољавајућим исходом. Осим за оне, који су жалили за Аустријом. Професор др Јакир, отприлике, потврђује такве околности: „Далмација је ушла у југословенску државу емоционално огорчена на Аустро-угарску, уплашена италијанском опасношћу. У очима многих Аустро-угарска није показала да може да реши национално питање на задовољство својих словенских народа, а ни развојне проблеме у својој периферној покрајини Далмацији. Свест о властитом периферном положају, прво међу образованим слојевима, подстакла је и у Далмацији идеје о националној еманципацији. Страх од италијанских територијалних претензија био је реалан, што показује италијанска окупација далматинских подручја након завршетка рата.“ (овде)
Извор: Спутњик
Бројни су примери на којима је грађен мит о српском национализму, углавном заснивани на субјективним осећањима угрожености и некаквом незадовољству властитим позицијама кроз историју. Као најновији „Парнас“ или „бастион“ српског национализма узима се Република Српска и то као „главни кривац“ и инхибиција „будућег блиставог“ просперитета БиХ, коју, „од извора два путића“ воде према западним и источним интеграцијама. По могућству, обема истовремено. Но, то је посебна прича као и њихово али и наше одражавање у објективитету свега што се догодило у Сребреници. У интересу оба народа јесте прецизирање броја жртава крвавог сукоба као и сећање на њих. Када смо ми као народ у питању, помало смо нехајни и према сопственим жртвама на шта указује случај Милице Димитријевић из Скелана, која још увек чека истрагу поводом убиства синова Славише (14) и Радисава (12) од стране бораца Насера Орића 1993. (овде) „Када сам у Зворнику давала изјаву питали су ме, да ли бих хтела, ако дође до суђења Насеру Орићу у Београду или у Хагу, да сведочим. Рекла сам да пристајем. Али, од тада ме више нико никада није звао. Чула сам после да су неки људи ишли да сведоче. Неки од њих нису чак ни имали везе са ратним догађајима. Не знам зашто је то рађено, али ни Орић ни његови борци за ово што се нама десило нису кажњени.“ Сећање ове несрећне мајке не представља покушај да се начини равнотежа са жртвама Сребренице већ да се укаже на један шире распрострањени немар према жртвама. За превазилажење тог проблема неопходне су хладне главе, одсуство политике и свест о томе да ратовање припада прошлости, којом се, према традицији, бави историјска наука. Ипак, она је перманентно „гушена“ упливом политике, те је на примеру Јасеновца уочљиво да што више страна истражује број жртава то смо даљи од коначне цифре. Докле год је тако, питање quo vadis? остаје актуелно и без конкретнијег одговора. Последњи пут прочитах га у ауторском тексту Драгослава Пакића „Quo vadis, Сулејмане, у авиону изнад Београда?“ (Стање ствари, од 13. јануара 2022) у коме је најпре описан догађај у којем је Сулејман Имамовић у авиону на лету за Тузлу, који је морао принудно да слети на сурчински аеродром, поводом тога показао насилно понашање и неку врсту нервног растројства, а потом је постављено и питање: „quo vadis, Сулејмане Имамовићу, у авиону изнад Београда и у небеској Србији са устима пуним псовке српске мајке и претњом да ћеш срушити и авион и Србију, убити сопствену жену, заједно са двоје деце и направити невиђени белај? Колико ли их има таквих спремних да сваки час устану тек да опсују српску мајку па да се онда одмах врате у жртве у које се читав просвећени и антисрпски свет куне помињући мајку рођену не хајући за завештање мајке Јевросиме која поручи: „Сине Марко, једини у мајке, не била ти моја храна клета, немој сине говорити криво…“. Пре него што је мисао заокружио евокацијом материнске заклетве Мрњавчевића Пакић се, лапидарно, дотакао теме Сулејмана Имамовића као жртве, свакако реферишући на твит, који смо могли прочитати ових дана. Испод издвојене изјаве: „Да, драга. Сахрањен под редним бројем 6789“ налази се детаљнија информација: „Дански држављанин Сулејман Имамовић (58), који је данас направио инцидент у авиону за Тузлу који је принудно слетео на београдски аеродром (псујући мајку српску), по свој прилици јесте бивши при…“ Уз фотографију је приложен део списка са именима, именима оца и датумима рођења страдалих а на самом дну исечка написано је: „Убили га у Сребреници, а сад прави с**** у авионима“. До сада нисам наишао на демант, али јасно је у којој нам је мери неопходна истина да бисмо могли нормално живети и свакако па и национално оздравити.
Драгослав Пакић: Кво вадис, Сулејмане, у авиону изнад Београда?!
Да ли је то могуће у раздобљу у којем и светске асоцијације и институције прибегавају мимикрији правих циљева а појединачне државе и народи постоје још увек као сервиси „дубоке творевине“, која као црна рупа у свемиру тек треба да их „прогута“? Деструкција појма национализма, из такве перспективе, не представља тако актуелни проблем, каквим је представљен на почетку нашег излагања. Ипак, постоји нешто што човека нагони да „исправља криве Дрине“ и укаже на неке појаве, макар и узалуд, али погледавши се у огледало са речима: „Драг ми је Платон али ми је дража истина“:
[1] J. Białostocki, Povijest umjetnosti i humanističke znanosti, Zagreb 1986, 104.