Горан М. Јанићијевић: Опсесија силовањем на друштвеним мрежама

Тумачење песме „Прошетала Суљагина Фата“ представља клише о мушкарцима по природи насилнима и женама – жртвама. Промовисана је и „нова песничка форма“ – „песма која велича силовање“

Свакодневна сазнања о бруталности раздобља у којем живимо, кроз поплаву информација о насилним поступцима, пре готово пола године допуњена су и једном ретроспективном и ретроградном вешћу да је давнијих дана у Мостару силована и Суљагина кћи Фата. Разуме се, то се „збило“ у народној песми-севдаху, како је на основу анализе текста закључила и на властитом Твитер налогу изложила драматуршкиња и професорка ФДУ Биљана Србљановић. Том приликом промовисана је и „нова песничка форма“ – „песма која велича силовање“; начињен психолошки профил и утврђена „накана“ најпознатијег њеног интерпретатора. („Dr Polovina je inače bio lekar, neuropsihijatar, dobro je razumeo o čemu peva“; овде) „Нема ко није“ реаговао на исказ Србљановићеве, те би се, на почетку нашег изјашњавања, могло поставити питање разлога још једне реакције на поменуту изјаву. Реч је наиме о тежњама да се овај медијски наступ сагледа у контексту ширих тенденција ка (ре)дефиницији појма силовања, које се наслањају на феминистичку перспективу, развијану током XX столећа.

Веома детаљну и утемељену анализу текста поменуте песме објавио је књижевник Мухарем Баздуљ:

Баздуљева претпоставка је да се интерпретација да се у песми „Прошетала Суљагина Фата“ велича силовање, заснива на последњим стиховима песме:

„Превари се Суљагина Фата,
превари се, жалосна јој мајка.
Уђе Фата у магазу сама,
за њом уђе Мујо замандали врата“.

Признајем да сам у раном детињству, када сам и први пут чуо ову песму, са нејасним осећањима и мишљењем о љубави и сȃм претпостављао тако нешто. Ваљда су „замандаљивање врата“ и „тишина“ након тога иницирали такве претпоставке, међутим, временом се сазревало на психолошко-емотивном, интелектуалном и социјалном нивоу, што је условило измену перспективе у односу на садржај текста поменутог севдаха. Без обзира што сам склон да прихватим сваки Баздуљев аргумент ипак се морам делимично сагласити и са ставом Биљане Србљановић „…da je ovo samo jedna pesma, te da bukvalno svako ima pravo da tumači kako hoće.“ (овде) Уколико то није неко, коме је у опису посла структурално и дубље разумевање књижевних дела, њихова драмска транспозиција и преношење знања и искустава на студенте. Разуме се, слобода (тумачења) има своје границе, које је управо прешла Б.С. како у односу на оригинални текст песме, контекст у којем је поменут Химзо Половина и коначно – начина на који је коментарисала Баздуљеву реакцију на њено тумачење: „Sve je to pokrenuo lavinu pretnji, uvreda i ponižavanja, a potom i poslednjeg pomenutog „mensplnejnovanja“ najpopularnijeg Bošnjaka Republike Srpske, Muharema Bazdulja, koji je, nakon što je dernečio sa Handkeom, negatorom genocida u Srebrenici, odlučio po običaju da mi, glupoj ženi, objasni koliko sam glupa.“ Све ово било је непотребно, особито промовисање себе као жртве тзв. „менсплејновања“ и указује на то са којом се лакоћом ауторка текста психолошки поставила у исту раван са сребреничким жртвама и наравно – Фатом. На то да Фата није „била“ баш наивна да би допустила да буде на провидан начин преварена и да је знала шта тражи по чаршији сама – Мустафу, најлепшег међу трговцима, да би потом изнела сасвим неразуман захтев (оку злата), веома умешно и аналитички указао је Мухарем Баздуљ, тако да би Б. С. морала имати у виду да ти Мујо и Фата нису они Мујо и Фата из вицева о Муји и Фати. Када се слуша наведена али и друге вокалне интерпретације ове песме, мелодијске модулације пре указују на једну љубавну песму и причу о младалачкој домишљатости у савладавању препрека до жељеног циља. Верујем да би се Химзо Половина запањио кад би имао прилике да чује о чему је певао према тумачењима професорке Србљановић.

Спутњик: Како је Мујо оптужен за силовање Суљагине Фате

See more

Такво тумачење заправо, представља „мејнстрим“ садашњег као и будућег односа међу половима, клише о мушкарцима као по природи насилнима и женама – жртвама. Како је кренуло, мало ће их бити да се похвале да нису рођени као последица неког насилног односа. Свакако да је ова, сада се већ може тако називати – идеологија, пронашла своје упориште у постулатима и дометима феминистичког покрета, особито од средине XX столећа. Ни неки научни и уметнички поступци нису лишени такве перспективе у чему нарочито постаје проблематична таква пројекција код сагледавања и тумачења прошлости. Тако је у оквирима инсталације Heracle-Herkul-King Kong, промовисане у Каселу 1977, Урлике Розенбах, наводно, „декодирала“ клише – мушкарац.

Свакако да се на основу садашњих уметничких пројеката не могу успостављати платформе за објективније тумачење историјских збивања и контекста. Демитологизација митологије, такође, осим што представља „пуцањ у празно“ и епистемолошки промашај управо промовише насиље над митским садржајем и његовим постулатима попут пандемонистичког темеља хеленско-римске митологије, која се развијала на крилима уметности и на феномену антропоморфизације природних сила и апстрактних појава те различитих врста односа. У миту о Еросу и Психи, Психа не представља ништа друго до душу, која, кроз однос са Еросом, потенцијално остварује вечну егзистенцију. Неразумно је, стога, то доживљавати као блуд и не разазнавати хоризонте и домете слободног тумачења. Тако и у бројним митолошким отмицама (Прозепине, Ганимеда, Европе…) у митолошкој позадини почива прича о ослобађању душе од „телесних окова“ и њен повратак у ogdoos, небеску прапостојбину. У митовима ни силовање није облик сексуалног насиља већ мистични догађај као претпоставка рађања неке изузетне личности итд. Наша цивилизација и култура (биле) су прожете митском свешћу у чијем домену није све тако једноставно као на друштвеним мрежама где је банализација узела свој данак.

Стога и у позиву Биљане Србљановић „…hajde da se otmemo magijskom mišljenju…“, заправо, стоје тенденције да се текст једне народне песме која рефлектује одређени етос, сведе на „голи живот“ и један банални догађај. Неважном стога постаје и Мустафина лепота и то што је његов дућан седми по реду у Фатиној потрази, неуверљиво изговарање на покварену вагу, хиперболисање количине злата па чак и замандаљивање врата. А чега има иза тих врата што је у песми експлицитно наведено? Ничега довољно јасног, довољно баналног и сведеног на црно-бели наратив, који би задовољио просечног посетиоца друштвених мрежа.