Народе, у 2022 – думај, мисли, расплићи, разабери, проникни и себи разјасни. Мангупи свих боја чекају да се збуниш и да у овој години одлука – грдно погрешиш! Мангупима у инат, настој да расплетеш и погодиш!
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
На почетку календарске године не одолева се пориву да се наступајуће време од више стотина дана обележи некаквом етикетом наводно важећом за будући живот друштва. Тако се програмски „прориче“ сутрашњица друштвене заједнице, а предвиђања често иду у сусрет жељама, занемарујући разумну антиципацију настављања постојећих тешкоћа, патњи и невоља. Ови новогодишњи нацрти будућности, и када су погрешни, у једном смислу увек вреде: оцртају актуелни тренутак, и недовршене послове у години која је завршена.
Уз подсетник чиме нам је обележила живот, одлазећу годину, у овом броју Печата, назвали смо година даљег заоштравања. У слици и речи, подсетили смо да је у 2021. живот био погоршан, јер „није решен ниједан од битних проблема с којима је година започела, а безмало свака озбиљна криза у протеклој години постала је још озбиљнија“. На насловној страни, годину у коју улазимо, назвали смо – година одлука. Смисао и логика догађаја који нас очекују чине да се са сигурношћу може предвидети хоризонт догађања: идемо у сусрет времену када ћемо доносити одлуке, и када ћемо бити непосредно суочени с обавезом да бирамо, не само политичке групације и субјекте, и да се опредељујемо, не само за одређене личности и њихове програме. Избори и одлуке које ћемо наиме доносити могу бити судбински, јер ћемо се, као народ и појединци, условно обавезати и усмерити ка једном комплексном систему вредности. У времену настајања триполарног света, то значи прихватити ризике и искушења, као и учествовати у све оштријем сучељавању цивилизацијских кругова Истока и Запада, с њиховим подразумевајућим темељним разликама. Председнички, парламентарни и београдски избори, који би требало ускоро да буду расписани (за 3. април 2022), биће само један по последицама далекосежан сегмент у предстојећој години одлука. У нимало једноставним питањима „заузимања становишта“, биће, као и увек, пресудно с колико разумевања и познавања чињеница о ономе што нам се, условно речено, нуди, то прихватамо или одбијамо. Шта би, мимо здравог инстинкта и ослањања на утиске, требало да знамо о квалитетима својих политичких и других избора!? Поседујемо ли уопште такву – разговетну – свест о чињеницама и актерима којима ћемо се приклонити дајући им право да уређују наш будући живот?
Насловна страна Печата бр. 696
Утисци о стању нације воде нас питању: да ли актуелне прилике друштвене конфузије и негованог хаотичног стања јавне свести потврђују како се понавља једно далеко, из ове перспективе непопуларно (будући смишљено компромитовано), доба националног искуства, када је унутрашњи, пре свега српски национални „ресет“ био назван – расплетом? Реч је, дакако о „фамозним“ деведесетим, а догађао се „расплет“ у идејној и искуственој равни: историјски, политички и идеолошки раскид с дотадашњом праксом, тачније промена разумевања српског националног и државног питања у СФРЈ. Расплетено је понешто од деценијских замршености, нејасноћа, обмана и прикривања негованих у великој нам тадашњој држави.
Отуда поменута синтагма године расплета у колективној меморији има заувек освојено асоцијативно блиско место, а доживљава се у најширем регистру – од веома тамног до блиставо светлог. Године расплета су кодирани назив једног времена које је историјски преобразило поредак наших простора, разбило политичке и идеолошке парадигме доба које му је претходило. Метафорички украс „доба расплета“, реченица „нико не сме да вас бије“ прорадила је тада као отрежњујућа мисао да је слобода за Србе могућа, јер окупација – психолошка и она дословна – није богомдани поредак него вешто закамуфлирана опсена на ползу дотадашњих социјалистичких властодржаца. Реч је, наравно, и о књизи Слободана Милошевића – избору важних говора којима је он не само мобилисао емоције и вољу народа (не мање и тадашње српске елите) већ и мењао парадигму оног доба, обликујући његов дух на начин који је узбуркао Балкан и шире просторе, те за дуга времена одредио нашу судбину. Да ли би управо наступајућа година могла да буде време прикупљања енергије и одважности за некакво, другачије од упамћеног, расплитање наслага негативитета, који је можда још од времена демократског преображаја, или раније, завладао нашим животним, географским, али и менталним и духовним простором?
Када је највећа српска песникиња проговорила 1989. с корица књиге Године расплета, агитујући у корист одабраних националних идеја, доживела је, у историјском продужетку, својеврстан линч неистомишљеника. Вероватно не случајно, они су занемарили да је од показане симпатије према политичару, великој Десанки очигледно било важније оно што је казала о народу. А казала је и ово:
„Милошевић свом душом жели да нам народ не буде преведен жедан преко воде, неук поред науке, сирот поред богатог тла, поред толиког напретка у Европи, да не очама заостао.“
(Извор)
Подсетимо, овај „поетички оквир за политички лом“ догађао се пре готово четири деценије. А сада? Ко је све и с колико озбиљним последицама „неук поред науке“, „сирот поред богатог тла“? Ко нас бије – метафорички, или дословно? Ко стварно жели да нам народ не буде преведен жедан преко воде? Да ли је то Европа, та добронамерна сила, намерна да наш народ напоји свим својим дивотама? Ако је у расплитањима – схваћеним као разјашњавање, али и програмско деловање – важно „знати“ и „разумети“ уочи оног коначног „одлучити“, шта у том смислу данас чине медији, шта чине политичари, да не помињемо друштвену елиту, којој као да је једино битно да је сама „информисана“.
Када је реч о опредељивању на основу упућености у чињенице, шта можемо, на пример, рећи: о чему ћемо то одлучивати и шта расплитати када 16. јануара изађемо на референдум о промени Устава Србије? Јесмо ли свесни одговорности за своје будуће одлуке заокружујући да или не. Разумемо ли због чега је део патриотског блока категоричан у препоруци: изађите и заокружите „не“! Због чега у очајничком тону поручују:
„Друштвена и државна криза захватила је сваки делић напаћеног организма српског националног бића. Промене Закона о референдуму које омогућавају мањини да измени Устав који је донела већина најбољи су показатељ беспомоћног нереда у којем живимо. Најављене промене устава имају за циљ одвајање правосуђа од државе и народа.“
Апел народу да чува Устав, изађе на референдум 16. јануара и заокружи НЕ!
Звучи ли „нормално“ када се каже да је проценат грађана који у овом тренутку „немају појма шта је тема референдума“ невероватних 50 одсто! Да то ипак у Србији јесте „нормално“, уверава нас јавно обнародовани податак: „У Народној скупштини Србије није било озбиљне расправе о предложеним уставним амандманима, док је скупштински Одбор за уставна питања уставне амандмане изгласао за свега два минута и двадесет седам секунди.“
За немам појма – гласаче време расплитања тек треба да уследи. Хоће ли бити за то времена?
Расплитање у разумевање шта бирамо и за какав свет ћемо се определити, то нам дугују и они за које ћемо гласати. Јесу ли поменутих „два минута и двадесет седам секунди“ мера њихове воље, али и части и спремности да делају у назначеном правцу? Ако јесу, поручимо:
Народе, у 2022 – думај, мисли, расплићи, разабери, проникни и себи разјасни. Како поетеса којој је родољубље било у крви рече: Не дај да те жедног преко воде преведу! Мангупи свих боја и одлика вребају, чекају да се збуниш, да ти попусти пажња, да лаковерно кренеш и пристанеш. И да у овој години одлука – грдно погрешиш! Мангупима у инат, настој да расплетеш и погодиш!
Опрема: Стање ствари