Никола Н. Живковић: Русија јуче – данас – сутра

Путин је наследио совјетску, антируску идеологију и наставио да је по инерцији и даље води. Није му пало на памет да стреми уједињењу „Рускога света“, а који би укључио Русију, Украјину и Белорусију

Вест која је пре кратког времена многе изненадила гласи: „Нисам примила Спутњик Ве. Послушала сам своју докторку, јер сматрам да су лекари једини позвани да говоре о медицини и о вакцинацији. Примила сам Фајзер, јер ми је докторка рекла да је то најбоља вакцина за мене, у складу са мојим здравственим стањем“, изјавила је Љубинка Милинчић, главни уредник Спутњика Србија, у јутарњем програму телевизије К1…

Почетком 2021. године Љубинка Милинчић је на ТВ Pink казала следеће: „Много пута сам навела Мила Ђукановића као пример политичара који је одржао лекцију из демократије. Мило је отишао господски, тако се и понаша и то је велики плус за Црну Гору…“

Мило Ђукановић је у више наврата оптужио Русију да је „2020. против Црне Горе водила рат, имала је унапријеђену платформу и једног изворно неполитичког, а суштински веома политичког играча у Црној Гори самој. Ту мислим на СПЦ. СПЦ је обавила велики посао за великосрпски национализам и руске империјалне интересе на Балкану.“ У априлу 2021. Ђукановић је оптужио Русију да шири „малигни утицај према Балкану, и не само према Балкану већ прије свега према Европи, према САД, према Западу, НАТО-у.“ Спутњик Србија финансира руска држава.

Многи се питају како је могуће да Русија финансира медиј који очевидно ради против руских интереса. Да ли овде имамо посла са случајним, непромишљеним изјавама главног уредника Спутњик Србија? Или је то само одраз политичког стања, који влада у самој држави, а која се зове „Российская Федерация“?

Верујем да није толико важно да се бавим особом по имену Љубинка Милинчић. Као и било ко други, она може у приватном стану, или на неком скупу, да износи мишљење о било чему, па и о вакцинама, Милу Ђукановићу, о риболову или туризму. Али када као главни уредник Спутњик Србија говори о тим стварима, онда она више није приватна особа. Ово што је она казала о вакцинама, рецимо, да „су лекари једини позвани да говоре о вакцинацији. Примила сам Фајзер, јер ми је докторка рекла…“ Из ово мало речи, видим да имам посла са особом која просто прича којешта. Јер, како може неко да изјави да „ су лекари једини позвани да говоре о вакцинацији“. Па, ваљда се и ја питам? Сем тога, имам децу и унуке и никако се не слажем да само лекари могу да говоре о тој теми. Пошто ову тему редовно пратим из енглеских, српских, немачких, америчких и руских медија, примећујем да код лекара уопште не постоји јединствени став када је реч о вирусу корона. А колико сам могао да видим, најугледнији научници – међу њима и неколико добитника Нобелове награде – не препоручују вакцину каква данас постоји против короне, залажући се пре свега за превентивне мере заштите, односно, велика већина држи да ово и није вакцина. Како досадашње искуство каже, да би се прозвала вакцином, која је, дакле, у приличној мери поуздана, мора да прође од шест до десет година. Тако сам барем прочитао у немачком уџбенику о историји вакцине. А то, као што је познато, није случај ни са једном данашњом вакцином против короне. Једним словом, бројни врхунски вирусолози тврде да заправо вакцине против короне уопште нису довољно испитане, те да се заправо још увек ради о експерименталној фази.

„Примила сам Фајзер, јер ми је докторка рекла…“ Која је то докторка? Да ли је радила у некој научној лабораторији за вакцине? Да ли је објавила неке научне радове на ту тему? Или је та докторка можда плаћена од Фајзера? Јер није никаква тајна да велики број лекара, као и политичара, прима мито од богатих и моћних фармацеутских компанија, пре свега из САД, Немачке, Енглеске или Француске. Ако нам је за утеху, то није случај само са Србијом. Вероватно не мали број људи, када прочитају ову вест, могу да се питају да није Милинчић примила новац од Фајзера, или од неке „службе“ са Запада, како би, ето, и она дала свој допринос „смањењу малигног утицаја Русије на Србију и Балкан“? Одговора на ова питања, разуме се, немам. Ова питања, међутим, сматрам да су сасвим оправдана.

Али зато могу да са приличном сигурношћу говорим о Русији. Годинама помно пратим стање у тој земљи, боравио сам неколико пута у Москви и другим градовима, а сем тога, имам неколико пријатеља у Русији, те редовно од њих примам писма. Тако да сам прилично обавештен о политичкој ситуацији у највећој држави света.

Светли тренуци

Да почнем са „светлим бојама“. Мрачних боја има довољно у свакој држави па, разуме се, и у Русији. Читам: 1. новембар 2021. Јуче су се на друштвеним мрежама појавили видео записи, који су тога дана постали вероватно најгледанији у Русији, „как торговый центр в Бурятии взяли штурмом пенсионерки без QР-кодов“. Руске бабушке пробиле су кордон обезбеђења и то уз бојни поклич „QR-код – это не наше слово“. Тако је овај догађај на свом Инстаграму попратила позната руска глумица Марија Шукшина (Мария Шукшина). И на крају додала: „Очень вдохновляющий ролик от бурятских девушек!“

Шукшина је блиставо приметила кључно место побуне ових пензионерки: „это не наше слово“. Политичари Русије, како из власти тако из опозиције, средства масовног информисања и либерали говоре сиромашним, новинарским, празним, ружним, неруским језиком и труде се да што више употребљавају туђе, пре свега енглеске речи. На пример: контент (енгл. content, рус. содержание), пик (peak, рус. верх), эдукация (educare, education, рус. образование); твитни мне, пошаљи ми смс-поруку (пошли симку), кластер (cluster) – и тако редом. Па чак ни ранији главни град не носи руско име, већ немачко – Санкт‑Петербург. Срби су у овом случају спасили част и гордост руског, словенског језика, јер, ево, до данас већина Срба називају то место Петроград.

Исплати се слушати како говори политичка и економска елита једне државе. Кад човек пажљиво прати њихов језик, много научи о самом карактеру власти. А политичари у Русији и њихови медији у погледу језика потпуно су у подређеном, ропском положају, те се труде да говоре што мање руски, језик који мени звучи величанствено, богато, моћно и лепо. Готово идентична, ако не и гора, је ситуација у Србији, јер је ниво образовања српских политичара и новинара далеко сиромашнији, нижи и беднији од онога у Русији.

Возрождение русского народа

Васкрс руског народа после пада бољшевичког режима почео је распадом Совјетског Савеза. Комунистичка вишедеценијска владавина опустошила је земљу духовно и материјално. Због тога је илузорно очекивати да ће до оздрављења доћи лако и брзо. У време Горбачова и Јељцина Москва је од војне велесиле за кратко време толико деградирала, да је чак било питање може ли се уопште сматрати и регионалном силом типа Турске, Ирана или Бразила. С доласком на власт Путина ствари су, чини се, кренуле на боље. Русија је поново уважавана у свету и то пре свега као светска војна сила.

РПЦ

Светли тренуци најјасније се виде у обнови Руске православне цркве. Знамо да су бољшевици, а пре свега Лењин и Троцки, али и Стаљин и Хрушчов, за свог главног непријатеља прогласили руски народ и његове најистакнутије представнике из редова духовне елите: уметнике, философе, писце и свештенике РПЦ. Руски народ био је обезглављен. Убијани су његови главни представници, а они малобројни нашли су спас у изгнанству и били расељени на свих пет континената.

Због тога звучи глупо и злонамерно од стране неких људи из Србије, пре свега из натовског „невладиног сектора“, како нам наводно „Русија није никада помогла“. Како да помогне, кад од 1917. године Русија ни не постоји. Комунисти су Руску империју преименовали у „Совјетски Савез“, а за свог главног непријатеља прогласили руски народ!

За последњих тридесетак година обновљено је стотине манастира и цркава које су варвари, комунисти – бољшевици, доказани русофоби, порушили током вишедеценијског терора над руским народом. Најбољи пример јесте, рецимо, возрождённой Оптины, односно васкрс чувеног мушког манастира РПЦ, познат у Русији као Оптина пустынь. Налази се 260 км од Москве, недалеко од града Калуге. Пре 1917. године обитељ манастира била је центар који је посећивала руска духовна елита: уметници, философи, писци, па чак и математичари, астрономи, те хиљаде ходочасника, поклоника ове светиње, паломников со всей России. Философ Павле Флоренски пише о Оптини као о „духовном санатории многих израненных душ“. Ево само неких имена која су посећивала овај манастир: Гогољ, Владимир Соловјов, Достојевски, Толстој, Константин Леонтјев. Оптинские старцы привлачили су вернике из свих крајева Русије. Међу најпознатијима био је старац Амврозије, кога је Достојевски у свом роману Браћа Карамазови преименовао у „старца Зосиму“. Седамнестог новембра 1987. года тадашња совјетска власт вратила је манастир Руској Православној Цркви. Манастир се буквално налазио у рушевина, „полная разруха, всего десять монахов“. Ако постоји подвиг, онда су то урадили ови малобројни монаси. Данас у овом манастиру живи њих близу две стотине.

Интересантно да муслиманске, римокатоличке и јеврејске светиње Лењин и његови истомишљеници бољшевици нису уништавали, сем у ретким ситуацијама. Баш као и у Југославији. Титоисти су убијали само свештенике СПЦ. Свештена лица из редова римокатолика и муслимана бољшевици и титоисти нису убијали.

Присоединение Крыма

На политичком плану најсветлији тренутак Русије без сумње јесте сједињење Крима с Русијом 18. марта 2014. године. После Горбачова и Јељцина, кад су многи поверовали да је Русија неповратно пропала, тај догађај представљао је искру наде, односно, почетак можда новог васкрса руске државе. Било је то, без претеривања, појава русского Чуда, јер су се овим догађајем сјединили руски народ и државно руководство. Но, ово јединство није било дугог века. Следиле су, очекивано, економске санкције и политички притисци из Вашингтона и Брисела. После готово осам година јасно је да се ни у Енглеској, ни у САД, ни у Берлину или Паризу, али ни у Анкари не намеравају помирити са чињеницом да полуострво Крим од године 2014. поново припада Русији. Појавила се нада да ће после трагедије из године 1991, кад је Велика Русија буквално била на коленима, раскомадана на делове, Москва поново ујединити Русский мир. Опште је познато да републичке границе у Совјетском Савезу нису биле етничке и да су повучене само да се ослаби утицај „угњетачког руског народа“, како је гласила парола нове совјетске власти лењиниста-троцкиста.

See more

Србима је то веома добро познато, јер су по истом принципу нацртане републичке границе у Југославији, где је Хрват Јосип Броз све урадио – уз помоћ, пре свега, хрватских и словеначких комуниста, који су били стварни господари Југославије од године 1945. до њеног распада – како би нанео што је могуће веће и трајније штете интересима српског народа. Брозу су у овоме послу много помогли „другови из Србије“.

Мрачне боје

Набројао сам неколико по мени најважнијих светлих тренутака Русије за ових последњих три деценије. Тамне боје, на жалост, далеко су бројније. Споменух Крим. Руски народ у Украјини устао је у одбрану својих основних права и то не само на полуострву Криму, већ пре свега и источној и централној Украјини, где Руси чине већину становништва. Русская весна, „Руско пролеће“, доживела је свој врхунац у марту и априлу године 2014, али покрет је почео знатно раније, већ концем 2013. Руски народ је очекивао да ће руски делови Украјине такође ускоро ући у састав Русије. Но, уследило је велико разочарење. Путин се задовољио само са Кримом. Тешко могу да се нађу разлози због чега Русији нису присаједињени Харков, Одеса, Кијев и остали руски градови у Украјини. Тиме што се Кремљ задовољио само Кримом, Запад је схватио као слабост политичког руководства Русије. Ова опрезност ништа није донела ни Путину, а ни Русији. Санкције Вашингтона, Лондона и Берлина и даље су на снази против Москве. Кијев и јесте „мајка руских градова“. Ако Американци, Енглези, Немци и Французи могу да бомбардују Београд и Србију у име „људских права“, онда Русија утолико више има права да заштити сопствени народ на древној руској земљи. Власт у Украјини има једна група људи, чији је једини идентитет и легитимитет мржња према Русима. Углавном је реч о делу западне Украјине, где је становништво претежно римокатоличко, односно унијатско. Они чине мање од 20 посто становништва Украјине. На истој основи створен је и идентитет Хрвата – од покатоличених Срба Ватикан и Беч створили су хрватски народ. Једном речју, Хрват је онај „ко каже да није Србин“, односно, ко каже „да мрзи Србе“.

Нема сумње да је процес дерусификације Кијева и осталих градова који данас припадају Украјини почео у Совјетском Савезу. Бољшевици су били убеђени да њихов ненародни режим може да се одржи само подстицањем национализма код Украјинаца и осталих „братских совјетских народа“, а да се истовремено непрестано напада „великоруски шовинизам“, те да се Русима намеће осећај кривице. Антируска политика утихнула је само на кратко, током Другог светског рата, јер је Стаљин видео да без руског народа не може победити Хитлера. Но, већ 1946. и Стаљин је поново наставио бољшевистички политику прогона руских интелектуалаца и политичара. Исту политику водио је и Јосип Броз у Југославији, под паролом „Слаба Србија – јака Југославија!“

Захар Прилепин: Писмо из Доњецка

See more

Пре свега разочарани су Руси у Украјини, јер „большая Родина не может их защитить“. Колико Руса треба у Украјини да буде убијено, да би Путин најзад реаговао? Путинова власт и прозападна опозиција и овде је јединствена. И једни и други веома стидљиво извештавају о страдању Руса. Чак избегавају да их назову по имену, већ говоре „русскоязычные регионы“.

Белорусија

Већ дуже времена, поред Украјине, на насловним странама светских медија налази се Белорусија. Покушај Запада да уз помоћ „наранџасте револуције“ – каква је успешно спроведена у Украјини, Грузији и Србији – обори постојећу власт у Минску није успео. До тога није дошло не због мудре политике Путина, већ је план Вашингтона и Лондона пропао због одлучног отпора Лукашенка. Он ужива не само плебисцитарну подршку у Белорусији, већ многи верују да је Лукашенко у Русији популарнији од Путина. И данас су медији у Русији у огромној већини на страни прозападне опозиције у Белорусији, а то важи и за многе политичаре и министре у Русији. Лукашенко се демонстративно појавио у пратњи свога старијег сина, са калашњиковим у руци, те тиме пред војним и полицијским врхом земље, али и светске јавности, јасно показао да је спреман да брани земљу од демонстраната у Минску, дакле, од „пете колоне“, које су, како се сада зна, углавном организовале „невладине организације“, плаћене од стране пре свега америчких и енглеских служби. Питање је шта би било у Србији да се Милошевић такође појавио са калашњиковом у руци, у пратњи свога сина Марка!

Поводом недавне мигрантске кризе на белоруско-пољској граници Лукашено је власт у Варшави назвао „польские мерзавчики“ А Путин политичаре САД и Европске уније зове „наши партнеры“ или „наши друзья“. У недавном интервјуу Лукашенко је отворено изјавио да не мисли као Путин, већ да су то „наши враги“ („наши непријатељи“). Против Лукашенка су не само Запад, него већина медија у Русији. Уз Лукашенка јесте белоруски, руски и већина украјинског народа. Белорусија је једина совјетска република где није дошло до „приватизације“, односно до пљачке државне имовине. Путин није ништа урадио да поништи резултате приватизације у Русији, односно пљачку коју су олигарси извршили током Јељцинове владавине.

Татарстан

Године 1991, приликом распада Совјетског Савеза, Руси су преко ноћи постали не само странци у бившим „братским републикама“ – нарочито је то био случај у балтичким државама, Грузији, Казахстану, Узбекистану и Киргизији – већ су били изложени дискриминацији и прогонима у самој Русији, јер је и она подељена на бројне републике и аутономне покрајине.

Најбољи пример је Татарстан. Овде су Руси изложени тихој дискриминацији и многи се селе из Татарстана у Русију. Државни медији у Русији и данас ћуте о прогону Руса у Чеченији, Дагестану, Бурјатији и Татарстану. То је, просто, табу тема. Само је питање времена кад ће се по истом принципу и ти делови одвојити од Русије. Реч је углавном о већински исламском становништву. Тај проблем може да се „реши“ биолошки. Руски народ изумире, нестаје, а муслиманско становништво у Русији нема тај проблем.

Колико су пута само родитељи руске деце писали у Москву, жалећи се да се њихова деца присиљавају да уче татарски и да једу храну прописану исламом. Татарстан је заправо „государство в государстве“. Татарски сепаратизам веома је видљив. Многе препоруке и смернице из Москве, у Казању, главном граду Татарстануа, просто се игноришу. Москва прећуткује дискриминацију руског народа у Русији! Путин и његови људи се праве као да то не постоји. И то најбоље говори о стварном карактеру садашње власти у Русији. То су све веома поучни примери за Србе. Како да очекујемо помоћ од Путина, када он не може, или не жели да помогне руском народу у Украјини, или, ево, у Татарстану?

Екуменизам РПЦ

Водећи људи из РПЦ јасно су се определили за „экуменическая деятельность“. Најгласнји у тој политици јесте „министар спољних послова“ Московске патријаршије, а зове се митрополит Иларион (Алфејев). Исто тако је јасно да ту политику не подржава већина верујућег народа и јерарха РПЦ. Просто су уверени да је „с позиций православного учения“ таква политика „сомнительные“. Зато сусрет Московског патријарха и римокатоличког папе у Хавани 2016. године није наишао на подршку у самој Русији. Већина верника и јерарха РПЦ држи да је римски папа „еретик и враг Христа“, а римокатоличка црква и није Црква, већ „католицизм как ересь, извращающая истинное Христово учение“. Такође, људи замерају врху РПЦ да „игнорируют тотальную бедность населения России“, док истовремено врх РПЦ по свом стилу живота пре личи на грофове и велике кнезове. Ако упоредимо с врхом СПЦ, видећемо да ту нема велике разлике. На протесту против „параде поноса“, на пример у Тбилисију, на челу поворке ишао је Грузијски патријарх. Ја нисам могао да видим ниједног свештеника СПЦ да је протестовао у Београду због „параде поноса“.

Да је РПЦ у новије време постала послушница власти почело је са смрћу Јована (Иоанн Снычёв), најутицајнијег јерарха из доба владавине Горбачова и Јељцина. Петроградски митрополит је нема сумње био „духовный лидер“ рускога народа и нада Русије. Његова основна мисао може да се кратко опише овим речима: „Россия сильна только верой Православной, а без нее Отечество наше ждет разорение и окончательная погибель.“ У својим проповедима Јован је често поставио питање: „Знаем ли мы, что означает быть русским?“ Митрополит петроградски Јован веома је добро познавао Запад и упозоравао: „,Русская демократияʻ – это соборность.“

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА – Митрополит Петроградски и Ладошки Јован Сничев

See more

Ево чињеница: 2. новембра 1995. године петроградски градоначелник Анатолиј Собчак, водећи либерал и западњак тог времена, позвао је митрополита Јована на пријем. Он је стигао око осам увече у хотел Северной короны. Хотел су почели да граде наши, српски архитекти и грађевински радници. Но, пошто је на тлу бивше Југославије беснео грађански рат, српске грађевинске раднике заменили су Турци. Они су завршили изградњу хотела. Собчак је две године избегавао да види митрополита Јована. Неко од послуге је пришао и митрополиту петроградском понудио чашу са соком. Он ју је попио. Појавио се Собчак и питао Митрополита: „Как чувствуете себя?“ Владика га је неколико тренутка немо посматрао. Кратко после тога митрополиту Јовану је позлило. Позвали су хитну помоћ. Лекари су могли само да утврде смрт. Шта је било у чаши коју су понудили Метрополиту? Његови најближи сарадници убеђени су да је он „несомненно был убит“. Петроград одавно није видео толико народа на једној сахрани. Сви су приметили да на сахрани није било представника државних власти. Није дошао ни градоначелник Собчак. Демонстративно је у време митрополитове сахране отишао на модну ревију, где су наступале најпопуларније манекенке Русије.

Митрополит Јован отворено је критиковао „приватизацију“ у Русији, која је преко ноћи претворила милионе људи у просјаке. За пет година, колико је владика Јован био постављен за митрополита петроградског, годишње је градио око двадесет цркава и то не благодарећи Собчаку, већ против његове воље. Зашто толико простора посвећујем овом догађају? Градоначелник Собчак увео је Путина у политику. Шеснаестог марта 1994 године Собчак је постао председник „городское правительство“, а првим „вице-премьером“, поред Путина, именовани су Алексей Кудрин и Виталий Мутко. Сви именовани и данас заузимају важне државне дужности и водећи су либерални, прозападни људи у руској политици.

Путин

Подигао је углед Русије ојачавши војску и повративши Крим. После 2014. године његова популарност у Русији, међутим, пада и данас га не подржава ни трећина становника. Верујем да је Путин пропустио велику прилику. Требао је да се повуче године 2014. Његово име било би уписано великим словима у руским уџбеницима историје.

Мени се Путин није допао и то из „естетских“ разлога, односно, онога тренутка када сам га видео како јаши на коњу, го до паса. То ми личи на понашање једног двадесетогодишњег сеоског дрипца. Али да се тако понаша председник једне велике државе, то је просто непријатно да се гледа, па и неукусно. Тако ја то осећам и видим. Већина се данас слажу у оцени да је Путин – велика обмана.

Путин и државни врх Русије не познају Запад. Без обзира да ли је реч о режиму у Кијеву, Минску, или у Ираку или Либији, све што Кремљ прича је „выражать обеспокоенность“. Апелују неуморно на разум и мирно решење, „призывать мировое сообщество то, что творится на Донбассе“. Колико су руских цивила од године 2014. убиле војне снаге Украјине? Због такве политике Путина, углед Русије није велик у свету, а нити међу сопственим становништвом.

Чувено је терпение рускога народа. Хиљадугодишња историја показује да је оно огромно. Но, многи добронамерни руски интелектуалци упозоравају Кремљ да оно „не бесконечно“. Нарочито је то видљиво на примеру са ковид пропусницама, „QR-кодов“. Како сам на почетку споменуо пример побуне бабушки у Бурјатији, тај покрет све се више шири и видљив су „процессы стихийной самоорганизации граждан для противостояния принуждению к вакцинации“. Историја Русије показује да се власт највише боји, како је већ Пушкин написао – „Не дай Бог увидеть русский бунт!“

Путин је дакле наследио совјетску, антируску идеологију и наставио да је по инерцији и даље води. Њему ни у једном тренутку није пало на памет да стреми уједињењу „Рускога света“, а који би укључио Русију, Украјину и Белорусију. Сва политика Путина састојала се до 2014. године у томе да у Украјини и Белорусији води рачуна о интересима Гаспрома. За то време, Американцима и Западу пошло је за руком да са десет пута мање уложеног новца добије као савезника украјински режим. Шта је радио Путинов амбасадор у Кијеву Черномирдин? Водио је пре свега рачуна о руским и украјинским олигарсима. Због тих заслуга Путин га је наградио високим државним одликовањем. Велику одговорност да данас у Украјини имамо антирурски режим сноси и Путин. Глава МИД ДНР Наталија Никонорова питала је недавно „почему РФ не проявляет должной реакции на обстрелы республик Донбасса“.

Запад подржава злочиначку власт у Кијеву и то из једног јединог разлога: јер су против Москве. Потпуно је исто у свим другим деловима света, рецимо на Балкану. Сви они режими који су против Русије – рецимо Букурешт, Тирана или Подгорица – добили су безрезервну подршку Лондона, Вашингтона, Берлина и Брисела. То се односи и на Хрватску, босанске муслимане и Бугарску.

Интересантно да у Србији нема ниједне озбиљне анализе данашње политичке ситуације у Русији. Можда и постоји, али ја је нисам видео. Или некритички хвале Путина – јер су на овај или онај начин везани за послове руске државе, за Гаспром, за неког олигарха, или раде за медије које финансира Вашингтон, Лондон или Европска унија. Један од ретких независних који је у својим кратким видео обраћањима јасно видео суштину Путиновог режима није никакав „професионални политички аналитичар“, већ – архимандрит Никодим Богосављевић.

Политичка и привредна елита Русије

Ако треба да говоримо кратко, онда могу да је опишем са три речи: она је бестидна, антируска и прозападна. Премда Путин са својим људима влада Русијом дуже од две деценије, земља се налази у озбиљној кризи. Главни проблем је што једна трећина народа живи бедно, два процента живи добро. Путин непрестано говори о борби против сиромаштва, но народ види „ничего не меняется“. Очи ми је први отворио један Рус који је послом боравио у Србији два месеца. Казао ми је пре три године да „Срби боље живе од Руса“. Како је то могуће? Србија нема ни гаса, а ни нафте, претрпела је вишегодишње санкције и америчко бомбардовање, па ипак живимо боље него људи у Русији! Ту нешто није у реду.

Ево одговора. У списку милијардера за годину 2021. у журналу Forbes нашла су се и 123 грађанина Русије. А ниједан није руске националности! Статистика Светске банке каже да се Русија по дохотку по глави становника налази на 97. месту од 142 државе света. Председник фирме Роснефт Сечин дневно зарађује један милион рубаља, колико и председатель Газпрома Миллер. Министри, „высших чиновников и олигархов“, шефови главних државних медија поседују у Француској, Италији, Шпанији, Швајцарској, Енглеској и САД луксузне виле, приватне авионе, јахте. А пензије обичних људи у земљи просто су бедне. У традицију руског народа дубоко је у усађен осећај истине и правде, а када читају о овим појавама, све то им се чини као „чудовищная несправедливость и наглый вызов обнищавшему народу“. Најбогатији грађани те земље улажу новац у офшор фирме, од Кипра до Сејшелских острва. Сваке године олигарси несметано изнесу милијарде долара из Русије, наносећи огромне штете земљи. „Приватизација“ државне имовине извршена у доба Јељцина није поништена од стране Путина.

Ево недавни пример, о коме је много писала руска штампа. У медијима се октобру 2021. године много писало о „шикарной свадьбе в Италии на озере Комо“. Реч је о свадби „бывшего замминистра финансов правительства“ Русије Андреја Вавилова. Гости су на свадбу стигли приватним авионима, а забављале су их водеће звезде из Москве и Петрограда. Процена је да је та свадба стајала „не менее чем в 800 тысяч долларов“. Богатим људима из Русије није довољно привлачно, да би задовољили своју сујету и комплекс инфериорности, да прославе одрже у „малој Русији“, већ то треба да буде Италија, Швајцарска, Париз, Лондон или Флорида. Одакле код овог чиновника из Русије толико новаца? Свима је јасно да је тај чиновник, Андрей Вавилов, могао да организује свадбу само тако што је украо новац из државног буџета. Говори се о суми од две милијарде америчких долара. Био је сенатор од 2002. до 2010. године, пре тога замминистра финансов. Дакле, криминална радња Вавилова почела је у време Јељцина, а наставила се и током владавине Путина. Истина, против Вавилова био је покренут кривични поступак, али је 2008. године обустављен даљи процес судског гоњења због истечением срока давности. Просто међу највишим државним чиновницима, политичарима, медијским звездама влада правило безнаказанности. Њима је све дозвољено. Ако неко и буде ухапшен, то је не зато што постоји озбиљна борба против криминала, већ што није поштовао правила игре, типична и за организације типа сицилијанске мафије. Највећи део богатства које је украо у Русији Вавилов држи по фондовима (Hedge Fund) које је регистровао 2004. на Каймановых островах.

Данашња политичка и економска елита Русије настала је на основу невиђене крађе, на грабеже России 90-их. Какву поруку шаље Путин својим грађанима када прочитају овакве вести? Зар овакве информације не наносе непроцењиво штети Русији и не деморалишу народ? За кога да се бори, због чега да се жртвује обичан руски човек, када овакви Вавилови представљају данашњу елиту Русије? А да не говоримо о моралној штети? Нема америчке или енглеске пропаганде која може да нанесе толико штете Русији као овакви Вавилови. Народ просто каже: „Да, это элита России.“ Како је могућ препород земље кад се на највишим положајима у држави налазе се наказе физические, интеллектуальные и моральные?

Путин је донео закон којим се обуставља сваки судски процес против Јељцина и свих криминалних радњи и злочина за које су одговорни он и његови сарадници. Остала је нетакнута компрадорско-олигархијска власт, која служи интересима богатого мафиозного клана, себе штити од спољних конкурената атомским оружјем, а од бедного народа ‒ полицијом. Компрадорска класа, олигарси, зависе од трговине гаса и нафте, које продају Западу и, пошто од њих зависе, и зову Лондон, Брисел и Вашингтон „западных партнеров“.

Медији и прозападни „невладин сектор“

На овом месту видим велику предност Русије, јер они ову мањинску групу људи зову по имену, оно што они заиста и јесу: „5% Русија“, односно „агенти страног утицаја у Русији“, или просто „Пета колона“. Многи српски патриоти, међутим, натовски, невладин сектор називају „друга Србија“. Но, то наравно није истина. Јер она на изборима не добије никада више од 5%. Па, према томе не може да буде „друга Србија“, него само „петопроцентна Србија“. Она је у суштини компрадорска, паразитска класа и служи интересима окупатора.

Путин је тек у последње време почео да пружа отпор прозападном невладином сектору. Мотив за то је, по свему судећи, била чињеница да су почели да угрожавају њега и његов режим. Од недавно NGO могу да и даље слободно делују у Русији, али морају да отворено кажу надлежним органима Русије ко их финансира, што им је циљ и колико новаца примају из САД или ЕУ. Укратко, морају се регистровати као „страни агенти“.

Ништа боље није стање ни са штампом у Русији. Водећи најутицајнији медији су типична пятая колонна. Они отворено објављују русофобске чланке, описујући руски народ као „людей второго сорта“. Прелистајте, рецимо, Новая газета, Эхо Москвы, Дождь, Медуза. То говоре и људи који заузимају високе положаје у држави. Чубајс, на пример, директор државне корпорације Роснано. Ксенија Собчак, русофоб, води програм на Првом каналу. Познатим русофобима и расистима Борису Акуњину, Леониду Гозману и Дмитрију Бикову широм су отворена врата свих медија. Русофобе и расисте нико не позива на одговорност. Како је могуће да је власт преплављена овим „либеральным нацистам“? Сви ти борци за људска права и демократију, „правозащитники“, одлично живе од стипендија из САД и ЕУ. Ниједном се нису потрудили да заштите Русе који су у Чеченији били изложени геноциду. Новац за антируску делатност годинама примају од Европске комисије, затим ту је и Национални фонд за подршку демократије из САД, Соросово Отворено друштво, USAID, такође из САД. Толико мржње према свему рускоме нарочито је испољио представник за људска права Сергеј Коваљов. Људмила Алексејева примила је из Путинових рука високу државну награду за 2017. годину. Сви они истакли су се радом у натовским „невладиним организацијама“.

Било је немали број покушаја и у време Путина да се руски народ организује, те да се формира „национально патриотическая народная партия“, с циљем да се заштите национална права „русских.“ Одмах се против њих подигла невиђена медијска кампања и прилепили су им етикету да су „черносотенцы“.

„Ельцин-Центр“

Ништа тако јасно не говори о карактеру Путиновог режима као што је огромно здање „Ельцин-Центр“. У новембру године 2015. Путин и Медведев тај центар су свечано отворили у Јекатеринбургу. Практично тај центар финансирају фондови из Сједињених Држава. Не чуди да се неколико најугледнијих руских уметника и интелектуалаца обратило Путину отвореним писмом, у ком кажу да је „Јељцин центар“ постао „центром антирусской пропаганды“. Потписници протеста често наводе како „любой нормальный человек это не понимает“. Нарочито је Никита Михалков у више наврата говорио и писао о том проблему, жалећи се да Јељцин центар приказује руски народ као да су „рабы и звери“. Против Јељцин центра било је и више протеста. Руски уметник Сафронов 3. децембра 2021 изјавио је како је током владавине Јељцина био у иностранству и да се због Јељциновог пијанства просто стидео да каже да је Рус, већ се представљао као Финац (Никас Сафронов: „Ельцин так сильно пил, что я от стыда представлялся за границей финном.“)

Изложбом у Јељцин центру већ годинама руководи америчка Агенција музејских поставки, а води је амерички држављанин Ралф Апелбаум. Центром се, дакле, руководи из Сједињених Држава.

Спољна политика Русије

Турска је у ваздушном простору Сирије у фебруару 2018. оборила руски војни авион Су-24, а пилота Романа Филипова, који се спасао катапултом из авиона, убиле су исламске терористичке банде под контролом Турске. У Анкари је у децембру 2016. убијен руски амбасадор Андреј Карлов. Ердоган је изјавио да никада неће да призна Крим као део Русије. Турска је продала Украјини беспилотне авионе „бајрактар“, с којима је Кијев недавно бомбардовао Донбас. Турска је непријатељ Русије већ две стотине година, а то је и данас, како у Сирији, тако и у Либији. Шта треба још да се деси, па да руска дипломатија свати да Турска никада није била пријатељски расположена према Русији, нити ће бити? Путин се задовољио писменим извињењем Ердогана. Одговор Русије био је невероватно млак. Неко време нису увозили парадајз, а руски туристи нису летовали у Турској.

Путин је ученик Анатолија Собчака, једног од лидера прозападног, либералног крила у доба Јељцина. Од тог курса Путин ништа битно није променио. Шеф Централне банке Русије Нибулина, министар Силуанов и многи други утицајни министри и политичари су „западњаци“.

Историја

Најважнији школски предмет ваљало би да буде изучавање националне историје. Ако у образовању држава занемари тај предмет, онда је практично саму себе осудила на пропаст, јер таква нација нема будућност. Или, по речима Џорџа Орвела: „Who controls the past controls the future: who controls the present controls the past.” Ко разуме историју, тај поседује „ключ к будущему“, како кратко и лепо рече један руски историчар. Ако школске уџбенике историје пишу национални историчари, тиме је положена основа за државну независност. Ако тога нема, то је пут да нас збришу с лица земље. И на овоме пољу „либеральный клан“ Русије има одлучујућу реч. Русофобски историчари из Москве фалсификују руску историју. Тако да основа „возрождение и преображения России“ може да се постигне само ако очистимо руску историју од фалсификата бољшевика и страних историчара, пре свега немачких и англосаксонских.

Русија је познато по музејима. Постоје многи у тој држави, рецимо, „Крымских татар“, „Музеи Чувашии“, „Национальный музей Башкортостан“, „Национальный музей Чеченской Республики“, и тако редом. Највећи музеј у Русији, посвећен једном народу, јесте „Еврейский музей“ у Москви. Но, не постоји Руски музеј! Веома чудно. А руски народ, његови владари и РПЦ створили су ову државу, створили су Русију. И та чињеница много нам говори о карактеру данашње Руске Федерације.

Културна окупација

Да би једна нација била суверена, предуслов је да води самосталну културну политику. Мало људи зна да је најважније министарство у једној влади управо оно које води културну политику. Русија се, међутим, налази под културном окупацијом Запада. Никита Михалков каже да се Русија „находится в состоянии культурной оккупации со стороны США“.

Године 2017. гледао сам филм Матильда. То је био један од најскупљих филмских остварења, стајао је 25 милиона америчких долара, а финансиран је из буџета државе. Филм је дело немаштовитог, недаровитог режисера. Доживео је велики успех на Западу, како се и очекивало, јер клевеће руски народ и његову историју.

Руси воле театар. Он је потпуно у рукама западних неолибералних, русофобских кланова. Чудно! А новац примају од руске државе. Тако да сам, верујем, довољно убедљиво показао, да изјава шефа Спутњика Србија јесте просто слика стања какво влада у самом руском друштву.

Без националне културе нема ни независне државе. Док сам боравио у Москви, у ресторанима и робним кућама нисам чуо руске песме. Искључиво америчке и енглеске. Русија је, уосталом као и Србија, окупирана не од стране америчких тенкова, већ од стране америчке културе. Када су Вашингтон и Брисел увели санкције Русији, биле је предлога од неких посланика да Русија забрани америчке филмове и америчке песме. Дума међутим није подржала тај предлог.

У великим московским књижарама, по мојој процени“, 90 посто књига су преводи на руски страних аутора, пре свега америчких, енглеских и француских. А када се и приређују награде за руске ауторе, онда побеђују „писатели-русофобы“, рецимо, као Дмитрий Глуховской и Дмитрий Быков.

У некада чувеном руском театру, као и филмовима, превладавају, баш као и на Западу, „ЛГБТ и трансгендеры“, а америчка забавна музика чује се куд год да кренете, у теретанама, робним кућама, а биоскопи, интернет и телевизијски програми преплављени су неукусним холивудским филмовима. Систем образовања копиран је са Запада, односно „по американскому образцу“. Словом, „культурная оккупация“ је потпуна. Тако се испунио дугогодишњи сан западњака-либерала, да Русија постане „часть глобального проекта западнизации человечества“.

Јекатерина Синељшчикова: Црква против представе са ликом Исуса позоришта у Новосибирску

See more

Супротстављање овом агресивном диктату Западу у Русији се примећује тек последњих неколико година. Тако је Путин недавно отворено изјавио да док је он председник државе, неће се уводити „родитељ број један и родитељ број два, већ, као и до сада, постојаће мама и тата“. Јасно је да се под маском толерантности, и борбе за слободу, права и заштиту мањина – које, пак, нико не угрожава, рецимо, ни у Русији, ни у Србији – заправо се ратује за слободу разврата, који незнатна мањина намеће огромној већини у једном народу. Није било давно да се и по дефиницији стандардних уџбеника из медицине на Западу држало да је хомосексуалност или лезбијство врста психичког поремећаја, те да такве особе не треба осуђивати, већ им се треба пружити могућност да се лече.

Какво је стање у Србији, довољно је погледати ко је председник владе. Та жена, А. Б, када би се држали истинске демократије, на изборима не би добила више од 2% гласова. Да је Ана Брнабић председник владе не говори толико о њој, колико о карактеру данашњег режима Александра Вучића. Он деклартивно заступа српске националне идеје, подиже споменик Стефану Немањи, а у реалној политици спроводи политику натовског невладиног сектора, где сва кључна места у култури воде људи који уживају поверење Отвореног друштва и сличних лобиста глобалне културе као што су woke culture или cancel culture.

На почетку овог прилога споменуо сам храбру, мудру и лепу руску глумицу Марију Шукшину. Примила је недавно награду из руке председника владе Мишустина. Многе је изненадила и запрепастила не одржавши уобичајен говор, где се награђени по правилу захваљује на признању, већ указавши на катастрофалан положај културе у Русији. Она је скренула пажњу на „молодое поколение“, будућност сваке нације, које је отровано јер су окружени „бескультурья, которое в нашей стране утверждается уже 30 лет. Наши духовно-нравственные ценности и традиции разрушают. Семьи уже не нужны: девочки живут с девочками, мальчики с мальчиками, Содом и Гоморра, одним словом.…“ Шукшина је на крају своје беседе додала да је уверена, како би „…власти при желании могли бы легко пресечь это безобразие, если бы была политическая воля. Но почему-то это не делается.“

И на њеном примеру види се какав је реалан однос снага у држави. Шукшину није напала само либерална, прозападна штампа Русије – а она потпуно влада медијским простором земље – већ и државни медији.

Поред Шукшине много се говори о још једној жени. Име јој је Ксенија Собчак. Она је кћерка бившег градоначелника Петрограда Анатолија Собчака. Њен отац је заслужан што је Путин тако брзо напредовао у политичкој хијерархији земље. Лично га је Собчак изабрао за свог најближег саветника. Анатолиј је био познат као један од водећих прозападник, либералних људи у Русији у време Горбачова и Јељцина. Изненада је умро године 2000. Ксенија Собчак постала је симбол онога што се зове „безнаказанность“. Просто постоји одређени број људи за које свако у земљи зна, ма шта урадили, било какав прекршај, да неће бити кажњени. Муж Ксеније Собчак је Константин Богомолов. Прочитао сам неке његове изјаве. Закључио сам из његових текстова да је реч о човеку који је потпуно просечан. Не видим у њему да има неки нарочити дар. Но, он је муж Ксеније Собчак. Води Театр на Малой Бронной. У његовим позоришним комадима пропагандира се хомосексуализам, а главне улоге имају трансгендери и лезбијке. Већ виђено. Кад човек нема много талента, једино му преостаје да прави скандале. Битно је да „културни делатници“ покажу гомилу „русофобских настроениях“. Могу бити сигурни да ће примити награде у Паризу, Лондону, Берлину и Њујорку.

Руско питање

Нова политичка елита са Јељцином, а потом и Путином, има план да створи „российскую нацию“, дакле, нацију грађана Русије. Ништа нису научили из неуспеха бољшевика, којима ни после седам деценија владавине није пошло за руком да формирају „советской нации“. Цео систем последњих деценија створен је тако да је дозвољено и пожељно „унижать русских“. Ретки медији који ипак не ћуте препуни су написа о томе како Чечени, Дагестанци, Узбеци, Азербејџанци готово свакодневно врше убиства и „преступлений против мирного русского населения“. Реч је углавном о муслиманима, који уз бојне покличе „Алах је велик“ и „выгнать русских из России“ врше нападе на Русе, од Москве до Владивостока. Власт настоји да те „этнической преступности“ прећути, правдајући да криминалци „не имеет национальность“. Но, на видео снимцима који се шире друштвеним мрежама јасно се види да злочинци долазе са „Северного Кавказа, Закавказья и Средней Азии“. Путинов режим мисли да ако се о томе не говори, да проблем и не постоји.

Сличну, невероватну изјаву дао је српски патријарх Порфирије, да су се „усташе исписале из хрватске нације“. Чудно да то говори човек који је годинама живео у Загребу. Како је онда могуће да неоусташка власт код Хрвата побеђује на изборима и године 2021? Ширећи овакве неистине, патријарх Порфирије постаје саученик завере ћутања, где се прећуткују српске жртве. Због оваквих и сличних изјава и потеза, немам много поверења да ће нови патријарх постати оно што су вековима били челници СПЦ, дакле, да постане истински Српски патријарх. Њему је дужност да брине пре свега о српским народним интересима, а не да оправдава хрватске злочине.

Током хиљадугодишње историје „Русь матушку“ показало се да је ту земљу „невозможно победить, русского человека ничто не победит“. Но, данас главни непријатељ рускога народа није Америка или Енглеска: „главный враг – внутри страны“. Зашто? Зато што „русский человек вымирает, истребляя сам себя“. Русија је светски рекордер по абортусима и алкохолизму. У земљи влада безнађе, народ живи „в тотальной бедности и безысходности“. Као резултат таквога духовнога стања „Русский народ перестает размножаться“. Ту је главни корен зла. Мало ту помаже дечји додатак и слично. Срби су некада имали далеко мање новаца, али су зато Српкиње рађале више деце. Сваке године 200.000 Руса више умире него што се рађа. Где је наталитет добар у Русији, то су претежно муслиманске републике: Чечени, Тива, Ингушетија и Дагестан.

Приликом пописа становништва најутицајнији медији позивају становништво да се изјасне неутрално, само да не кажу да су Руси. Парола гласи: „только не будь русским“. Према последњем попису, Руси у Русији чине преко 80 одсто становништва. Огромни утицај у данашњој дерусификације земље чине „зарубежные фонды“. „Невладине организације“ из Сједињених Држава, Енглеске и Немачке еврима и „доллар за долларом“ финансирају различите етничке групе, а циљ им је јасан: уништити, „раздробить Россию“. Исто је и у Србији, где се безбројне „невладине организације“ брину о, на пример, „обесправљеним Ромима“. А истовремено људи, Срби, који су се херојски борили за ову земљу, данас живе буквално по шумама, у земуницама. Граде се читава „ромска насеља“, а за Србе, косовске јунаке 20. века, хероје са Кошара, нема новаца ни да им склепају дашчару.

Једино је руски народ био подвргнут експерименту, у трајању од седам деценија, „превращению русского человека в советского“. То исто се догодило и са српским народом. Комунисти су просто неговали украјински, грузијски, јерменски, хрватски, црногорски национализам, а Србе су преваспитавали у „Титове пионире“ и „Југословене“. Јељцин и Путин сада су тај експеримент заменили, те се старају о „превращению русского человека в абстрактного россиянина“. Потпуно исто се догађа нарочито у време Тадића и Вучића. Имамо ренесансу титоизма, гледамо партизанске филмове.

Устав Русије, кога су писали „амерички саветници“ у доба Јељцина, и даље је у својим битним одредницама на снази и Руси су „лишены статуса государствообразующего народа“. Словом, једино су Руси лишени „права на национальную государственность“. Када се томе дода, како смо мало пре казали, катастрофални пад наталитета међу руским народом, онда свакоме постаје јасно да будућност руског народа у самој Русији до године 2050. изгледа прилично суморно. Бољшевици су оставили духовну пустош, а пре свега су Русе учили да треба „стыдиться самой себя“.

По мишљењу многих водећих руских интелектуалаца, постоје три главна проблема у земљи: нерешено руско питање, постојање огромних социјалних разлика у земљи (1 посто богатих и до 50 посто бедних) и демографски проблем (изумирање руског народа).

Најбољи пример је спорт. Говоре, рецимо, како је немачки тенисер Александар Зверев („deutscher Tennisspieler Alexander Zverev“) победио Србина Ђоковића. Да тај исти човек живи у Москви, он не био „руски“, већ „российский“ („грађанин Русије“). Како је могуће да тај исти Зверев, ако живи у Хамбургу буде „Немац“, а у Москви не може да буде „Рус“? Најапсурднији пример је, када се говори, на пример, да је у Москви обележенo 70 година живота Тихомирова, који је „российский писатель“ („писац, држављанин Русије“). Било је случајева да је понеки познати уметник протестовао, изјавивши да он није ни „советский писатель“, нити „российский писатель“, већ просто „русский писатель“.

Из овога јасно произлази да је руска националност и данас забрањена у Русији, односно да је „запрещённая национальность“. У Русији године 2021. у штампи и на телевизији слово „русский“ веома ретко се чује. Чак и језик у последње време у медијима „предлагают заменить на российский“.

Узмемо пример Републике Карелије. Руси чине 77 посто становништва, али титуларна нација јесу Карелци, премда они чине 10 посто становника. Године 1934. основана је „Еврейская автономная область“. Руси чине 93 посто становништва, па ипак су Јевреји титуларна нација, премда чине 1% становника те области. Республика Бурјатија, где Руси чине 70 посто становника, а титуларна нација Бурјати 25 посто. Укратко, само су Руси лишени права да буду „титульной нацией“ у Русији.

Народ када осети да нема будућност, он престаје да се рађа. Пад наталитета је дакле не толико ствар материјалног побољшања породице, већ далеко више резултат духовног безнађа у коме живе Руси у данашњој Русији. А без решења тог питања ова држава нема будућност. Путинов режим просто копира националну политику Совјетског Савеза. Управо из овог разлога, Путинов режим највише одговара интересима Запада.

Никола Н. Живковић: Вучић је Путин без атомске бомбе

See more

Но, уверен сам да ће без помоћи рускога народа Срби као народ нестати. Зато сам против оних у Београду који шире причу о „неутралности Србије“. То је подвала, свесна или несвесна, која нас води у пропаст. Србија је од године 2000. окупирана од стране пре свега Америке и Енглеске. Дакле, не може да буде ни речи о неутралности. Србија прво треба да се ослободи окупације од стране Вашингтона и Лондона, али и од Берлина и Брисела. Срби никад неће заборавити перверзно иживљавање Запада над беспомоћним српским народом, када су од марта до јуна 1999. године засули бомбама Београд, Ваљево, Алексинац, Варварин, срушили новосадски мост, уништили нам фабрике и бацали бомбе с „осиромашеним“ ураном, а о чему ненародни режими ћуте, од Ђинђића до Вучића. НАТО генерал јавно је говорио да намерава да Србију врати у „камено доба“. Не верујем да нам злочинци из 1999. године данас могу бити пријатељи.