Реаговање на текст научног саветника Мише Ђурковића „Обичан српски во и корона”, „Политика”, 25. новембар, пренет и на „Стању ствари”
Илустрација: Миланко Каличанин
„Поштени во”, у чију улогу се до поистовећења уживео научни саветник Миша Ђурковић, може слободно да размишља „о корони, вакцинама, затварањима и другим чудесима”, али мора да води рачуна о свом воловском поштењу када пређе у акцију.
Сврставањем заједно мојих колега са највишим оперативним овлашћењима и немоћног мене, односно шире, лекара из Кризног штаба (КШ) и нас из удружења Уједињени против ковида (УПК), „обичан српски во” прави и методску и логичку грешку. КШ, као генералштаб противепидемијске борбе, још од почетка маја прошле године спроводи лако модификовану политику спонтаног прокужавања, повремено чак толерантнију и од шведске, а УПК се залаже за мере примерене ситуацији, као у Западној Европи. Уз то, управо лекари ван КШ, Министарства здравља и Института „Батут”, окупљени у УПК и мимо тог удружења, што значи сви докторски редови, каплари и поднаредници, боре се да се не крију подаци, па је неумесно замерати им конспиративност. Зато се поставља питање мотива тог „превида”.
Када брани „своје право на логику, мишљење, избор”, во показује врло селективну претенциозност. Сматра се довољно супериорним да суди о вакцинама, али не тврди да је гвожђе у бетонским луковима моста – вишак или да свемирски брод треба облагати, рецимо, дашчицама, а не скупим легурама. Дакле, замера лекарима што „мисле за нас и знају боље од нас”, али се не петља у стручност осталих професија, било да су обућари или теоретски физичари. Жели ли да покаже, гурањем свих лекара у исти кош, како су у целини глупљи или покваренији од вола?
Разумем што се Ђурковић осећа „као во Сивоња” када једини извор истине у свом фаустовском трагању за смислом види у доктору Несторовићу. Остаје нејасно које га је „откриће” овог педијатра више фасцинирало кад га је одабрао за предавача – да особе плавих очију потичу са Марса, да вода има способност памћења, да су бродови слати у будућност по неком тајном рецепту или да младежи означавају места убода и пробоја метка у претходним животима? Можда му је, као филозофу, ближа Несторовићева тврдња: „Смрт не постоји … на ободима црних рупа налазе се неке информације, те практично душа може лако да пређе у паралелни свет и тако настави свој живот.”
С обзиром на тему, вероватно су пресудиле Несторовићеве контрадикторне изјаве да се „од ковида не умире”, али да сви треба да се заразе „до 15. јуна”, да су Срби природно отпорни (расна теорија!), мада „ковид не постоји” итд.
У оквиру датог простора, одговоримо и на питања „вола којем се осладило да мисли”. Прво, вакцинисани могу да преносе вирус, али не „једнако као и невакцинисани”. Направимо поређење: деси се да ауто повреди пешака на тротоару, али то не значи да треба ходати коловозом. Друго, јасно је да Аустрија уводи „локдаун” јер проценат вакцинисаних од 65 одсто није довољан. Треће, људи са прележаном короном бивају вакцинисани зато што могу поново да оболе (није тачно да инфекција оставља „дугорочни или трајни имунитет”). Четврто, Србија поседује одговарајуће статистичке податке (наопако ако би КШ одлучивао без њих), али их из неких разлога не објављује. Пето, разумљиви су разлози зашто се оболева у земљама са високим обухватом вакцинацијом (има још невакцинисаних, на неке вакцина није деловала, само две дозе не пружају солидну заштиту после пет-шест месеци), али и лаицима одмах пада у очи да је тамо смртност оболелих драматично опала. Шесто, тврдњу да је болест „минимално присутна у Африци”, упркос скромном обухвату вакцинацијом, могли бисмо назвати пристрасношћу услед статичности приступа. Догађаје треба посматрати у функцији времена: туриста на сафарију задовољно прави селфи, несвестан да му се с леђа приближава лав. Седмо, своје питање зашто се уводи „принудна” вакцинација у Аустрији, где су, како подсећа, „владали еугенички закони”, Ђурковић треба да упути властима те земље, а њихове грађане може да позове у слободарску Србију. Осмо, ружна је подвала да „годишње по званичној статистици од ковида умре 5000 људи”. Ако „обичан српски во” већ верује званичној статистици, прошле године је на 10.356 потврда о смрти била уписана дијагноза ковид-19. Ове године је још почетком јесени тај број увелико превазиђен, а стварни је још већи. Девето, у својој некритичности, Ђурковић прави основну логичку грешку када сопствено неразумевање уздиже на ниво опште и неприкосновене истине („како је могуће да се и даље не зна да ли је у питању вирус или можда хибридни вирус”). Зна се, Ђурковићу, као што је познат аутор „Теза о Фојербаху” и као што би Ви у свом рукописном тексту лако препознали уметак писан готицом. У геному тог вируса нема трагова интервенције. Десето, још бесмисленије је питање. „Откуд оволике мутације?” Има их управо онолико колико се очекује од једног вируса из групе бета корона.
Зоран Радовановић (Фото: Данас)
И, на крају, морално је упитно Ђурковићево признање да је „морао” да се вакцинише, уз имплицитну поруку „огромној већини поштених српских волова” да користе „здрав разум и логику”. Другим речима, ја се спасох, али ви слушајте шта причам, а не шта радим. У овој земљи је од ковида (превасходно) или због ковида (мањим делом) умрло или ће ускоро умрети 40.000 људи изнад десетогодишњег просека. Неосновано сејање сумње у лекарску професију, како локално, тако и глобално, са последичним растом оболевања преко неизбежног минимума, равно је злочину.
Други део наслова и опрема: Стање ствари