Запаљено зрно јауче са длана / Задњи бљесак свица с гроба преорана / Засечено стабло пало покрај лога / Ридај – вапај – јаук крвавога слога
Милица Краљ (Извор: ИН4С)
После читања сведочења Надежде Петровић
Убијено сунце у претећем сјају
Угашена звезда тоне у бескрају
Уморено птиче, јежић и кошута
Смртни ропац Црним Пољем украј пута
Запаљено зрно јауче са длана
Задњи бљесак свица с гроба преорана
Засечено стабло пало покрај лога
Ридај – вапај – јаук крвавога слога
Ни пламен док гине угљенима жара
Нити душин уздах последњег дамара
Ни стазе ни пута ни белога дана
Задња семка тужи кроз хиљаду рана.
***
„… Свраћали нас на гробове својим мужева, синова, показивали гомиле пепела и рушевина, износили на длан милујући сузама пшеницу угљенисану, износили нам у наручју малу децу чије су мајке осрамоћене па поубијане – тако је то данима ишло – од једног села до другог кроз јад, кукњаву, глад, болест и застрашена лица до избезумљења.
Земља робова, пустоши, ужаса.“
Надежда Петровић као ратна болничарка
Надежда Петровић и Коло српских сестара, у посети Србима на Космету 1903.
