Јелица Ћирика: Самхаин – келтски празник „Ноћ вештица“

Разграђивање традиције врши се и путем замене српских народних обичаја новим, туђим, и најчешће погубним обичајима, какви су покушаји постепеног увођења Ноћи вештица

У ноћи последњег дана октобра милиони људи западне културе, уз маскенбале, логорске ватре и бундеве, прослављају Ноћ вештица. У САД је реч о једном од најкомерцијалнијих празника, одмах након Божића.

Trick-or-treating је обичај у Ноћи вештица, у којој деца у костимима иду од куће до куће, тражећи посластице уз фразу „смицалица или посластица“. „Посластица“ је обично неки облик слаткиша, иако се у неким културама уместо тога даје новац. „Смицалица“ се односи на претњу, обично безазлену, да ће нанети несташлук власнику куће или њиховој имовини ако се не да посластица. Неки власници кућа сигнализирају да су вољни да поделе посластице постављајући украсе за Ноћ вештица испред својих врата; други једноставно остављају слаткише на својим тремовима да их деца слободно понесу. Куће такође могу оставити упаљено светло на трему као индикатор да имају слаткише.

Порекло обичаја

Древни народи симболички су се поистовећивали са животним циклусом замишљеног бога Сунца рођеног на зимски солстициј (21. децембра), како година пролази, тако он израста из детета у младића, зрелог човека, краља на врхунцу моћи, на старог мудраца, све до коначне смрти јесењег еквиноција (22. септембра). Потом се поново појављује средином јесени (1. новембра) као дух са другог света и најављује своје рођење на зимски солстициј. Тако се може објаснити невероватно много народних обичаја. Они имају потпуни смисао унутар тог занимљивог митологема који потиче из древне индоевропске митологије, која метафорички говори о сржи паганске филозофије. Годишњи циклус попримило је свој коначни облик и интерпретацију у неопаганству, након што га је популаризовала група Неопаган Вика (Wicca).

У Вики се славе сабати и есбати. Сабата је осам и чине коло године, њима се слави природа и утицај Сунца на земљу и све на њој. Есбати су дани пуног или црног Месеца којима се слави његов утицај на земљу и све на њој.

Сабати славе, дакле, Сунце као симбол бога. Четири су велика сабата и четири мала сабата. Имена и обичаји великих сабата су јаче повезана с келтском културом, док су мали сабати јаче повезани с германском, односно англосаксонском културом.

Година се дели на два дела: лето – топли део године којим влада бог, и зима – хладни део године којим влада богиња. Сабати којима се година дели ната два дела су Самхаин (31.10) и Белтане (1. 5), уз њих, велике сабате чине Лугхнасад или Ламас (1. 8) и Имболц (1. 2). Мале сабате чине Јуле, Остара, Летњи солстициј – Литха и Мабон.

Самхаин (Самаин, Саовин) има келтско паганско порекло, а неке неолитске гробнице у Ирској су усклађене са изласком сунца у време Самхаина. Први пут се помиње у најранијој ирској књижевности, из 9. века, и повезан је са многим важним догађајима у ирској митологији. Стара литература каже да је Самхаин обележаван великим окупљањима и гозбама и тада су отваране древне хумке, од су виђене као портали у онај свет.

У предвечерју Самхаина сматрало се да су духови ходали земљом, јер је то било време када су се отварала ’врата’ у други свет, дозвољавајући натприродним бићима и душама мртвих да дођу у наш свет. Гали су веровали да овај празник обележава дан када се небо и земља спајају, а мртви се мешају са живима. Келти су за овај празник правили ломачу у коју су бацали стоку као жртву мртвима. За овај фестивал се приређивао и маскенбал како би се живи помешали и помирили са „злим духовима“. Почетак зиме се можда сматрао најприкладнијим временом за то, јер је то било време ’умирања’ у природи. Сматрало се да душе мртвих поново посећују своје домове тражећи гостопримство. Остављена су била места за трпезом за њих као и поред ватре. Веровање да се душе мртвих враћају кући једне ноћи у години и да се морају умирити има древно порекло и налази се у многим културама широм света. Сер Џејмс Џорџ Фрејзеру својој књизи из 1890. године Златна грана: Студија о магији и религији каже:

„Можда је била природна помисао да би приближавање зиме требало да отера сиромашне, дрхтаве, гладне духове из голих поља и шума без лишћа у заклон викендице“.

Међутим, душе захвалних сродника могле би се вратити да дају благослове исто тако лако као што би се душе којима је нанесена неправда, вратиле да би се осветиле.

Самхаин у дословном преводу значи „крај лета“. Он је почетак новог циклуса, Нове године; најављује зиму и говори да долази време кад ће биљке и храна почети да се суше, односно да је жетвама крај. Ако нешто преостане на пољу, ти плодови не смеју да се дирају, већ се остављају духовима природе. То је време кад душе напуштају овај свет и реинкарнирају се. Ова ноћ се сматрала за ноћ магије и хаоса. Било је то време када је требало окупити стоку са испаше и склонити је од предстојеће зиме. Стада су пролазила између две ватре да би се прочистила, након чега су затварана у штале или клана да би се направиле залихе меса. Ове ватре су служиле и да осветле пут до куће живим и мртвим члановима породице. Зле вештице и пакосни вилењаци су, према веровању, били посебно моћни у ово прелазно доба године, али су се могли отерати великим ватрама, светиљкама или свећама које су се палиле у бундеви и остављане на прозорима да би заплашиле зле духове. У неким деловима Велике Британије 5. новембра се слави Ноћ ватре која је заменила Ноћ вештица. Ватре се на ову ноћ пале и данас у Ирској и у деловима северне Европе.

Осим жртвовања животиња боговима и окупљања око ватре, Келти су често носили и костиме од животињске коже, како би збунили духове и како не би били обузети. Такође су веровали да носећи маске оличавају своје мртве претке. Младићи су се облачили као жене и обрнуто, означавајући привремени слом нормалних друштвених подела. У ранијим верзијама „смицалица или посластица“, веровало се да су костимирани Келти ишли од куће до куће и смешним понашањем тражили храну и пиће. Ова пракса је инспирисана можда старијим обичајима остављања хране и пића на отвореном као дар натприродним бићима. У средњовековној Великој Британији, учесници су ишли од врата до врата и тражили храну у замену за молитву за мртве.

Са собом су носили лампионе од издубљене репе, а свећа која се налазила унутра предочавала је душу заточену у чистилишту. Неки кажу да су се ти лампиони користили да би се отерали зли духови. По старој ирској легенди постојао је Фармер Џек, похлепни коцкар, који је продао душу ђаволу, али кад је ђаво дошао по своје, Џек је успео да протера ђавола на дрво, и тамо га држи заробљеног уклесаваши у дрво крст. За казну ђаво га је проклео да заувек лута ноћу, осветљавајући пут свећом која светли из репе. Током 19. века, у Северној Америци су уместо репе почеле да се користе бундеве, јер их је било у изобиљу и могле су лако да се издубе и изрезбаре.

Самхаин је временом доживљавао модификације, а у 7. веку папа Бонифације IV прогласио је 1. новембар за дан Свих светих. Ноћ пред овај дан је и даље слављена уз ломаче, костиме и параде, само уз ново име – ноћ уочи Свих светих (All Hallows Eve или Halloween). Европски мигранти су пренели Ноћ вештица у Америку, а сама прослава је постала популарна почетком 19. века са великом миграцијом ирског становништва. Град Анока у држави Минесота је можда дом прве званичне прославе Ноћи вештица. Почевши 1920. године, град је почео са приређивањем параде и прављењем ломаче, а неки учесници су чак ослободили стоку на улицама града.

У ово време, поред Келта, дан сећања на преминуле и одавања почасти прецима, славили су Египћани и староседеоци Мексика. Стари Словени су у ово време славили празник под називом Празник Бабе и Деде.

Покладе

По форми врло сличан Ноћи вештица су Покладе – народни празник Словена. Његови корени су такође пагански и везани за обележавање култа Сунца и доласка пролећа. Код Срба покладе су црквени и народни празник уочи почетка великих постова: божићњег, ускршњег, великогоспојинског и петровског поста. Према врсти хране која се спрема, у народу постоје и други називи. Тако се покладе називају беле, или сирне кад је обавезно обредно једење белог мрса; месне, кад се углавном спремају јела од меса. Проштене или прочка покладе су добиле назив по обичају да се на овај дан све увреде опраштају, како би и нама било опроштено, и да бисмо као такви, ушли у период наступајућег поста.

Маскиране поворке ишле би певајући селом, док би их сељани даривали месом, колачима, и код Васкршњих поклада – јајима. Учесници поворке би најчешће били сеоски младићи, а ређе и девојке, који певају уз смех и шалу. У Херцеговини и на северу Војводине, села обилазе поворке „мечкара“, или „машкара“, нагарављених мушкараца, одевених у дроњке. Народна веровања су повезивала период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, белим луком или паљењем обредних ватри. Карактеристично за „машкаре“ јесте бука, која се добијала лупањем у шерпе и гласном песмом, како би се отерала зима – Морана и како би се пробудили Јарило и Велес, који доносе пролеће. Зима се терала најчешће маскама вука и других звери, израђена од животињских делова: крзна, рогова и вуне, и уз помоћ различитих мотки, имала је улогу да уплаши демона, да не прилази берићету тога села.

Битка за душу народа

Како је говорио наш уважени етнолог др Драгомир Антонић, важно је знати да се данас одиграва битка за душу и обичаје јер је потребно створити „новог глобалног човека“, „ослобођеног“ локалне традиционалне културе. Тај нови човек који се ствара добиће и нови културно-духовни образац, према свом нивоу свести и образовању. У те сврхе служе ријалити програми, и други садржаји лишени сваког смисла и доброг укуса.

Разграђивање традиције врши се и путем замене српских народних обичаја новим, туђим, и најчешће погубним обичајима, какви су покушаји постепеног увођења Ноћи вештица, најпре путем медијске пропаганде, преко поп културе, наметањем одређених животних стилова, а затим и увођењем одређених потрошачких продуката.

Дакле, славимо православне хришћанске празнике, у које је уткано и народно биће; игноришимо погубне новотарије, за спас сопствене и народне душе.