Вера, и пасивна и мистична интуиција посвећеног, изгледа да зависе прво од признања да смо природно слепи и беспомоћни и неуки, и безвредни да знамо, сами по себи, било коју спасоносну истину
(Сајт Вилијама Валичеле, 28. 9. 2021)
Како утврдити аутентичност наводног откривења?
Постоје тешка питања о могућности и актуелности божанског откривења. Испитивање неких идеја запостављеног филозофа Џосаје Ројса (1855–1916) из „Златног доба америчке филозофије“ помоћи ће нам да разјаснимо нека од питања и проблема. Један од тих проблема гласи: како у конкретном случају знати да је наводно божанско откривење аутентично? Пре него се позабавимо овим питањем, да прво поставимо ствари.
Десно на слици је Џосаја Ројс, лево Вилијам Џејмс; кад су америчком филозофијом почели да доминирају ликови попут Виларда Ван Ормана Квајна и Ричарда Рортија, у питању је свакако била дегенерација
- Брига за спасење је суштински елеменат религије. Веома је тешко дефинисати религију, у смислу да се назначе нужни и довољни услови за ваљану примену овог термина, али сам сагласан са Ројсовим гледиштем да је есенцијална особина било чега што је вредно назвати религијом брига за спасење човека (The Sources of Religious Insight, Charles Scribner and Sons, 1912, стр. 8). Религијски објекат је оно што помаже да укаже на пут спасења. Средишњи постулат религије јесте да „је човеку потребно да буде спасен“ (стр. 8-9). Али спасен од чега? „… од неког огромног и универзалног терета, од несавршености, од неразумности, зла, беде, злог усуда, недостојности или од греха“, објашњава Ројс (стр. 8).
Религијски посматрано, наше стање је бедно и злехудо (wretched). Бедни нису само болесни, невољени и сиромашни – сви смо, чак и они који се рачунају у добростојеће. Религијски осетљиви су свесни нашег стања, други га скривају од себе самих тако што се урањају у паскаловске разбибриге (divertissement). Као да смо пали с вишег стања, свог истинског и исправног стања, у ниже, и наш осећај бедности показатељ је нашег пада. Ми смо у злехудом стању из ког нам је потребно спасење, али нисмо способни да се спасимо сами, сопственим напорима, били они појединачни или колективни.
Вилијам Валичела: У неке ствари није погрешно веровати на основу недовољно доказа
- Потреба за спасењем. „Човек је бескрајно потребитo биће“ (стр. 11). Али потреба за спасењем, за оне који је осећају, је највиша. Та потреба зависи од две једноставније идеје:
а) Постоји више исходиште или циљ људског живота у односу на које су други циљеви залудни (стр. 12).
б) Човек какав је сада, или какав је природно, у опасности је да пропусти досезање свог највишег циља, остварење највишег добра (стр. 12).Држати да је човеку потребно спасење значи истовремено прихватити и а) и б). Образложио бих то на следећи начин. Религиозна особа види наш садашњи живот, наш природни живот, као радикално мањкав, мањкав од самих корена (radix) па навише, као фундаментално незадовољавајући; она осећа или с времена на време наслућује могућност Вишег Живота: осећа да је сама у опасности да пропусти овај Виши Живот или истинску срећу. Ако вас ово не дотиче, усудићу се да кажем да немате религијских склоности. Неки људи их немају, и око тога се ништа не може. С њима није могуће расправљати о религији, пошто за њих она не може представљати ништа стварно.
- Религиозни увид. Ројс је дефинисао религиозни увид као „…увид у потребу и у пут спасења“ (стр. 17). Нико ко није осетио потребу за спасењем не може узети религију за озбиљно. Али потребан нам је религиозни увид који би нам показао да нам је заиста потребна, и који би нам показао пут ка њему.
- Ројсово питање. Ројс је упитао: који је извор религиозног увида? Увида у потребу и пут спасења? Многи ће указати на божанско откривење кроз Свето писмо или кроз цркву као примарни извор религиозног увида. Али овде Ројс уочава парадокс који је назвао религијским парадоксом, или парадоксом откривења.
- Парадокс откривења. Претпоставимо да неко тврди да је примио божанску поруку у вези са божанском вољом, божанским планом, потребом за спасењем или у вези са било којом другом повезаном темом. Ова особа би се могла упитати „како разлучује божанско откривење од других врста саопштења?“ (стре. 22-23). Како се наводно откривење посведочује? Која су обележја или критеријуми по којима га препознајемо као аутентично? Обележја морају бити у верниковом уму пре прихватања откривења као ваљаног, пошто на основу преиспитивања наводног откривења на основу ових обележја верник закључује да је аутентично. Особи је потребно „претходно познавање природе и обележја, и да тако кажемо, потписа божје воље“ (стр. 25). Али како створење коме је потребно спасење полаже право на претходну упознатост са обележјима истинског откривења?
Вилијам Валичела (Извор: Лична архива)
Парадокс укратко представља то што изгледа да једино откривење може да обезбеди оно што је потребно да би се могла посведочити аутентичност извештаја као откривења:
Вера, и пасивна и мистична интуиција посвећеног, изгледа да зависе прво од признања да смо природно слепи и беспомоћни и неуки, и безвредни да знамо, сами по себи, било коју спасоносну истину; и да упркос томе инсистирамо на том да смо способни за једну веома узвишену врсту знања – да смо способни, наиме, да разлучимо Божји глас кад га чујемо, да издвојимо Божје откривење од свих других извештаја, да будемо сигурни, упркос свој својој безвредној неукости, да је божански вишњи живот који изгледа да нам се обраћа у тренуцима наше интуиције оно што за себе каже да јесте. Ако, стога, постоји гордост интелекта, зар не изгледа да постоји подједнако и гордост вере, и претенциозност укључена у подухват просуђивања да су неке од наших најслабије артикулисаних интуиција непогрешиве?
Свакако да је ово истински проблем, и то проблем за разум“ (стр. 103).
Да ли је у питању истински (genuine) проблем или не? Можемо ли се позвати на ауторитет учења цркве како бисмо га решили? Претпоставимо за тренутак да је учење у погледу спасења и начина доласка до њега артикулисано на црквеном сабору. Оци који му присуствују расправљају између себе, стижу до неког резултата, и тврде да је он инспирисан и посведочен Светим Духом. Али које је обележје које потврђује наводно сведочење Светог Духа? Како они знају да их је инспирисао Свети Дух а не нешто друго, попут њихове сопствене подсвесне жеље да дођу до одређеног исходишта? Управо ово је Ројсов проблем.
С енглеског посрбио и приредио: Милош Милојевић