Александар Тутуш: Темељније од Темељног уговора

И палчеви на ногама Здравка Кривокапића имају своју причу, његове кесе и папуче, а понајвише његова бијела мајица кратких рукава

Лијено се њихао Здравко обасјаним јутром према апартману. Ногу пред ногу, гледао је у палчеве стопала који су се усклађено са њихањем кеса пуних хране и пића знатижељно извијали изнад асфалта који је већ упијао августовску врелину.

– Није нам лоше овако, морам признати да је у ципелама некако сигурније, али брате рођени, овако, ако и закачим неки камен или ногу од столице, бар видим свијета и што је најважније надишем се ваздуха – тихо да Здравко не чује рече један палац другом. Кад се један палац спусти други се уздигне, тако да се нису могли погледати један другом у нокат, али бар су се чули.

– Па не само то – одговори други палац – овако се нагледамо и других људи, мислим палчева. Има заиста разноврсног свијета, посебна прилика да се види како други живе, на крају крајева, заборавиш да си палац ако никако не видиш друге палчеве и они не виде тебе – избифла други прије него се спусти. Застао је Здравко на семафору, па се једно вријеме палчеви умирише. Кад је зелени пјешак засвјетлио, он крену, кесе су опет почеле у лаганом ритму да се њишу, а палчеви су поново наизмјенице дизали и спуштали своје широке јагодице.

Да, и палчеви на ногама Здравка Кривокапића имају своју причу, његове кесе и папуче,а понајвише његова бијела мајица кратких рукава на којој пише: Све могу у Христу који ми моћ даје! Да, и не трошећи драгоцјено вријеме на препуцавање са изанђалим и потрошеним политичарима, дежурним историчарима изашао је тако голорук и босоног на радост својих ножних палчева а и свих нас који смо сити загушљивих и смрадних туђих ципела које су нам навукли као букагије да ходамо путем који су нам зацртали. Посебно у ове љетне дане који су некако трајно покварени са неколико врло упечатљивих датума, који су као трајни ожиљци утиснути на календару: Сребреница и Олуја. Да се стидимо у оба случаја, због наводне кривице и пораза.

Премијер НАТО чланице наоружан мајицом

И онда се појави помало главати Здравко, премијер једне чланице НАТО-а враћајући се с пијаце, само у пратњи своје женице у мајици с натписом: Све могу у Христу који ми моћ даје!

Фарсичне оптужбе од стране коалиционих партнера, канцерогеног ДФ-а на ткиву српског бића у Црној Гори, већ устаљени хушкачки тон који пуни насловнице режимских таблоида у Београду, политичка рола коју по потреби одигра и Патријарх СПЦ – нису могли добити бољи, господственији и достојанственији одговор од те шетњице с пијаце црногорског премијера са сликом драгог Оца Мома которског поруком: Све могу у Христу који ми моћ даје!

Та шетња шаље изврстан одговор на притиске из врха свјетовне и црквене власти из Београда који је на жалост на истој адреси. Наиме, једнако политичко насиље над Српском Црквом у Црној Гори као и криминални акт доношења Закона о вјероисповјести, јесте инсистирање на већ фамозном Темељном уговору. Темељни уговор се полако али сигурно под утјецајем диктатуре у Србији на СПЦ претвара у инструмент политичког притиска на Владу Здравка Кривокапића.

Оно што је темељније од Темељног уговора, а што није претпостављао ни знао, нити имао ту дубину сагледавања Мило Ђукановић доносећи спорни закон о Вјероисповјести, а очигледно нема ни његов београдски колега лукаво вршећи притисак Темељним уговором, а чини се да осјећај недостаје и Његовој Светости – јесте чињеница да је једна од 7 најстаријих епархија СПЦ коју је утемељио Св. Сава управо Зетска епископија (данашња црногорско-приморска митрополија) која је на јединствен начин имала у Црној Гори темељну државотворну улогу, чињеница да је трећина становника Црне Горе учествовала широм земље на литијама предвођена цетињским Јасновидцем митрополитом Амфилохијем блаженог помена, чињеница да је саборна воља на Литијама пресудила и на изборима на којима су срушени они који су ударили на светосавску цркву, и међу бројним другим фактима и порука на Здравковој мајици темељнија је од сваког Темељног уговора. Друга је ствар што се Црна Гора жели подвести под неки Вучићев српски свет па се СПЦ под патронатом СНС-а жели обрачунати са свим оним што је заоставштина покојног митрополита, ревносног критичара политичког мутанта и преваранта Александра Вучића.

Ако је деведесетих српски народ и био преварен деструктивном ренесансом Слободана Милошевића који га је даровао са идејама чији је разгласник током већег дијела своје политичке каријере био управо АВ – данас кад Срба у Хрватској готово и нема, кад је Република Српска културолошка и егзистенцијална црна рупа из које се бјежи главом без обзира, српски свет је заправо најприје оцјена стања суженог духа некад распрострањеног и доминантног српског корпуса који се свео на – београдски пашалук на води. И управо је то синтагма за вриједност коју испитивања рејтинга не могу да измјере, а то је колико дубоко нас је одвео режим у Србији.

Црна Гора биљежи рекордну туристичку сезону, кампања у Србији да се иде у Албанију, Турску а не у непријатељску Црну Гору није успјела. На самом почетку љета у једном београдском режимском листу објављена је репортажа о црногорском премијеру који дочекује госте из Србије на граници у знак добродошлице. Чланак је написан у ироничном тону, наравно у духу кампање против одласка у Црну Гору. Два мјесеца касније премијер који је побиједио Мила, раскринкао и дао до знања да се не боји ни Аца, ни Брана, ни Вељовића, Меденице, Медојевића, Кнежевића, Мандића, који је отишао на сахрану епископу Атанасију, али није послао након 16 година никог у Книн на прославу Олује, враћа се с пијаце са својом женом у папучама и краткој мајици, с кесама у руци, улицом пуном туриста.

Оклен Сити

У те вреле дане, на сјеверу у сремској равници у насеље које од мила зову Оклен Сити, скупио се народ, дошао и Прецедник да заједно пошаљу поруку да ништа нису научили од деведесетих до сад. Сваке године од ’95 кад сам на трактору избјегао из Крајине, 5. август ми је унапријед најгори дан у години. Гори од Божића на који морам радити, или од Нове Године без друштва. То је дан кад сам се преполовио, а неким чудом остао жив. Од тад једна половица сумануто лута свијетом борећи се за голи опстанак и вуче напријед и још даље и даље, а друга би против разума на другу страну, тамо на родни камен, под Динару.

Право које себи AV присваја да обиљежава годишњицу Олује једнако му не припада као ни Борису Милошевићу што се усудио да у нечије име, не знам чије оде прошле године у Книн на прославу Олује.

Патријарх који се нашао у Оклен Ситију, кад се већ воли са Загребом, и кад воли Далмацију на посебан начин, парастос је требао дати у Книну, а не бити дио Вучићеве узурпације права које му не припада.

О’клен си ти? То је питање које сам зачуо можда највише пута у животу. Питају ме и сад, овако динарски гломазног и брадатог са вриштећим акцентом, али сад сам у страној земљи па је разумљиво. Сви ми од тамо, чули смо то питање безброј пута. Чула га је и Марија Вуковић из Книна и њени родитељи једнако често. Ових врелих дана, хиљадама километара далеко од Книна у којем се прославља Маријино и прогонство њених родитеља, и Оклен Ситија у којем Прецедник прича о жртвама рата који је подстрекавао, једнако далеко и од Цетиња у којем је Марија с родитељима и сестром одрастала, Марија Вуковић је скакала у вис на Олимпијским Играма у Токију представљајући Црну Гору. Дошла је до финала Олимпијских игара баш у дане прославе Олује у њеном родном граду. На Цетињу, у којем је одрастала, величају њен успјех као прави израз патриотизма. Њени родитељи, Срби из Книна, и даље немају право гласа иако на Цетињу живе преко 25 година. Марији се спрема дочек на Цетињу.

АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: О’клен пуше Олуја

See more

Посљедња цртица у овом размишљања једна је слика из избјегличког живота, мало конфузна, али успјешна. Марија је херој. Али не Цетиња, или Црне Горе, ни Книна. Она је херој борбе и сопствене упорности, вјере властите породице. Она је примјер спроведен у пракси једне фразе коју уопштено често користимо, да треба кренути од себе. Да заиста, треба кренути од себе.

Браво Марија!

Прочитајте још

• Александар Тутуш: Два краља и један Здравко