Можда ја сад не желим овдје да вас видим? Ни као госте, ни као слуге
Фото: Младен Антонов/АФП
У вријеме моје младости познавао сам дивну дјевојку, назовимо је Кети. Испричала ми је причу типичну за та смутна времена. Кети је са породицом живјела у једној од сунчаних азијских република бившег СССР-а. Када се Савез распао, локални народић је почео да протјерује Русе. Није им било дозвољено да раде, одузимали су им имовину, пријетили им. Говорили им директно у лице: губите се, идите у своју Русију! И руска дјевојка Кети, тада још сасвим млада, са својом малом руском породицом била је приморана да оде. Стан су практично отели домороци, плативши тек толико да буде за возну карту. Руси су стигли у своју „историјску домовину“, неколико година су једва преживљавали, али су се постепено учврстили и средили. Ипак су код куће, на својој, руској земљи.
Кети је била дјевојка вриједна и интелигентна. Дипломирала је на универзитету, запослила се у тужилаштву, удала се. Има добар посао, дом, породицу, све је у реду.
И сад, овдје у Петербургу, шта она осјећа кад на улицама сусреће своје бивше сународнике? Они су свуда, носе асфалт, мету тротоаре, нешто ломе или граде, или на тезгама тргују воћем и поврћем. У прљавим комбинезонима, окружени прашином, кутијама и кесама.
Раније су долазили постепено, мало-помало, а последњих година буквално као да је проваљена брана, и Петербург је претрпан придошлицама. Она их види овдје, у руском граду, који је постао њена друга, истинска домовина. О чему она размишља?
Може ли она да размишља овако: а шта ви овдје тражите? Па ви толико нисте вољели да живите са Русима. Говорили сте да су Руси окупатори, да су унаказили вашу древну велику културу, да вас експлоатишу и извлаче ресурсе из ваше богате земље. Нисте жељели да научите руски језик, језик окупатора. Говорили сте Русима: идите, губите се, без вас ћемо живјети богато и срећно! Без руске чизме имаћемо овдје високу националну цивилизацију и демократију. И златне санитарије.
Герман Садулајев (Фото: Фејсбук страница Германа Садулајева)
И Руси су отишли. А ви, шта? Нисте се снашли? Гдје су вам ваше златне санитарије, гдје вам је спорт, култура, језик, све чему су сметали руски окупатори? Или су руски окупатори сметали само гангстерима, расулу и нарко-трговини? Тог блага сад имате напретек.
Ето каква је испала ваша цивилизација.
Па добро, сад је све то ваше, као што сте жељели. И што сте онда сад наврли овамо, за нама, Русима? Због чега? Како се то догодило?
Гдје вам је национални понос, гдје вам је независност? Гдје је све то нестало? Можда би сад требало признати: Да, руски брате, нисмо успјели. Нисмо дорасли да живимо сами у својој држави. Молим те, прими нас назад у своју породицу. Можда ће вас Руси и примити.
Али не, ви нисте такви, ви бисте у руску кућу на тајни улаз! А можда ја сад не желим овдје да вас видим? Ни као госте, ни као слуге. Ни у каквом својству, просто не желим, и готово. Не, драги дошљаци из сунчане Централне Азије, вратите се ви својој кући и тамо се снађите.
Кети је добра и паметна. Она највјероватније не мисли тако, него жали биједне „земљаке“. Али, ако би она изненада тако нешто помислила, да ли би се чак и са становишта врхунске толеранције и политичке коректности могло рећи да она ту у нечему гријеши?
Герман Садулајев, Свободная пресса
Са руског посрбио: Желидраг Никчевић
Део наслова и опрема: Стање ствари